U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović, Dragane Boljević, Branislava Bosiljkovića i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Slavka Babić, advokat iz ..., protiv tužene ''Komercijalna banka'' ad Beograd, čiji je punomoćnik Uroš Žigić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 4079/19 od 19.08.2020. godine, u sednici održanoj 28.12.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 4079/19 od 19.08.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Beogradu Gž 4079/19 od 19.08.2020. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 4571/18 od 30.11.2018. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 8. stav 1. Ugovora o dinarskom gotovinskom kreditu sa deviznom klauzulom za kupovinu stambenog objekta osiguranom kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita broj ...-...-... od 25.10.2011. godine, zaključenog između tužilje i tužene banke, a koja glasi: „korisnik kredita se obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, a na osnovu Odluke o tarifama naknada banke, plati banci jednokratnu naknadu u visini od 0,50% od iznosa odobrenog kredita u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem za euro na dan plaćanja“ i da se tužena obaveže da tužilji plati iznos od 13.575,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.10.2011. godine do isplate.

OBAVEZUJE SE tužilja da tuženoj na ime naknade troškova celog postupka isplati iznos od 51.772,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 4571/18 od 30.11.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je utvrđeno da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 8. stav 1. Ugovora o dinarskom gotovinskom kreditu sa deviznom klauzulom za kupovinu stambenog objekta osiguranom kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita broj ...-...-... od 25.10.2011. godine, bliže označena u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je tužena obavezana da joj isplati iznos od 13.575,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.10.2011. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 28.886,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršenja, pa do isplate.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 4079/19 od 19.08.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 4571/18 od 30.11.2018. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja, kao korisnik kredita, sa tuženom bankom, dana 25.10.2011. godine, zaključila je ugovor o gotovinskom kreditu sa deviznom klauzulom broj ...-...-... . Odredbom člana 1. ovog ugovora, tužena je odobrila tužilji kredit u iznosu od 27.200 evra. Pobijanom odredbom člana 8. stav 1. istog ugovora, tužilja se obavezala da tuženoj pre puštanja kredita u korišćenje na osnovu Odluke o tarifama naknada banke, plati banci jednokratnu naknadu za puštanje kredita u korišćenje u visini od 0,50% od iznosa odobrenog kredita iz člana 1. ovog ugovora. Po osnovu navedene ugovorne odredbe tužena je od tužilje naplatila iznos od 13.575,60 dinara, dana 25.10.2011. godine. Pre zaključenja ovog ugovora, banka je obrascem pregleda bitnih elemenata kredita od 25.10.2011. godine, u stavu I tačka 16 i stavu II tačka 5, koja se odnosi na podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, navela vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, a koji iznos u konkretnom slučaju predstavlja iznos od 13.575,60 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev zaključujući da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava, na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), zato što tužilji, kao korisniku kredita, tužena banka nije obrazložila iz čega se trošak obrade kreditnog zahteva i puštanja u korišćenje tačno sastoji i kako je došla do tog novčanog iznosa, a nije opredelila ni strukturu ovih troškova, kako bi se utvrdilo da li su oni stvarno nastali. S obzirom na to, zauzeli su stnaovište da tužilja ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu člana 104. i 214. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, jer je tužena banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava određene troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenja ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ broj 57/06 koja se primenjuje od 01.10.2006. godine) i koja je važila u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kreditu od 25.10.2011. godine. Ovom Odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito na osnovu kreditnih poslova, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke (tačka 1. stav 1.). Na osnovu odredaba tačke 5. ove odluke može se zaključiti da ponuda banke, koja se odnosi na kredite, treba jasno i nedvosmisleno da sadrži sledeće podatke: podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 1), kao i podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 2). Navedeni podaci treba da budu utvrđeni i iskazani u ponudi tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka (tačka 5. stav 2.) i dostavljeni klijentu na način propisan uputstvom iz tačke 11. ove odluke. (tačka 5. stav 3.). Pored toga po odredbi tačke 7. stav 2. navedene odluke, pri zaključivanju ugovora o kreditu banka uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata tog kredita koji sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, kao i one koji se ne uključuju u taj obračun. Podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope su: iznos kredita, period otplate, nominalna kamatna stopa, efektivna kamatna stopa, ukupan iznos kamate koja se plaća u toku korišćenja kredita, ukupan iznos drugih troškova koje klijent treba da plati u toku korišćenja kredita i iznos otplatne rate (tačka 7. stav 2. Odluke).

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, tužilja je kao korisnik kredita zaključila ugovor o kreditu sa tuženom dana 25.10.2011. godine i kao prilog ugovora uz tužbu dostavljen je i obrazac Pregleda bitnih elemenata kredita od 25.10.2011. godine.

Kako je u navedenom obrascu Pregleda bitnih elemenata kredita, koji je uručen tužilji pre zaključenja ugovora, iskazana naknada od 13.575,60 dinara, kao podatak o ukupnom iznosu naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije utovora o kreditu, to suprotno stanovištu nižestepenih sudova, u konkretnom slučaju nije izostalo jasno i potpuno obaveštavanje korisnika kredita pre zaključenja ugovora u skladu sa odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ broj 57/06). Banka shodno navedenim zakonskim odredbama nije bila u obavezi da iskazuje strukturu ove naknade, niti od čega se sastoji, odnosno da li je reč o stvarnim troškovima koji su realni i opravdani. Sledom navedenog, ugovorna odredba kojom se korisnik kredita saglasio da banka prilikom isplate kredita zadrži 0,50% od iznosa odobrenog kredita na ime troškova obrade kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti uslovima i načinu obaveštavanja klijenata banke, pa kako predmetna odredba nije ništava, tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Na osnovu iznetog Vrhovni kasacioni sud je preinačio nižestepene presude i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to: na ime sastava obrazloženog podneska od 14.05.2018. godine u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanje na jednom održanom ročištu u iznosu od 7.500,00 dinara, zastupanje na jednom neodržanom ročištu u iznosu od 4.500,00 dinara, na ime sastava žalbe i revizije iznos od po 12.000,00 dinara, sve prema važećoj AT u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Tuženoj je priznat i trošak na ime sudske takse za: žalbu i drugostepenu odluku u iznosu od po 2.443,00 dinara, kao i za sudsku taksu na reviziju u iznosu od 4.886,00 dinara, sve prema TT.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić