odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju tužilje.

Pošto je pobijanim delom pravnosnažne presude, drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevu tužilje, sledi da je revizija uvek dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11...18/20), pa je odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje suvišno.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u pobijanom delu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Međutim, tužilja osnovano u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, učinjenu u postupku pred drugostepenim sudom, nepravilnom primenom odredbe člana 383. stav 4. istog Zakona, koja je bila od uticaja na donošenje pravilne i zakonite odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnici tužene i VV (koja nije stranka u ovom sporu) su 1969. godine poklonili suprugu tužilje GG 1/3 dela kupljene stare zgrade koja se sastoji od neizgrađenog prizemlja i 1/3 dvorišta, pa je GG te nepokretnosti preneo u svojinu tužilji ugovorom o poklonu od 25.07.2005. godine. Tužilja, njen suprug i tužena su koristili kuću do izbijanja rata u Hrvatskoj, kada se u nju uselio DD i kuću koristio do 2005. godine. Nakon što je on prinudno iseljen iz kuće, tužena i VV su svoje pravo susvojine na kući upisale u Katastar nepokretnosti dok tužilja to nije učinila jer je između njih postojalo neslaganje o visini tužiljinog suvlasničkog udela, zbog čega je tužilja protiv njih podnela tužbu radi utvrđenja svog suvlasničkog udela na predmetnoj kući. VV je podneskom iz 2007. godine, priznala tužbeni zahtev tužilje, pa je u odnosu na nju doneta delimična presuda na osnovu priznanja, dok je u odnosu na tuženu tužbeni zahtev tužilje usvojen presudom Općinskog suda u Supetaru, poslovni broj P 264/09 od 18.12.2012. godine kojom je utvrđeno da je tužilja u odnosu na tuženu vlasnica nekretnina označenih kao čes.zgr .. Z.U .. i čes.zem. .. Z.U. .. K.O. ..., sa 1/12 idealnog dela celine istih, pa je tuženoj BB naloženo da izda tužilji ispravu podobnu za uknjižbu prava vlasništva na predmetnoj nekretnini na ime tužilje za navedeni deo, uz istovremeni ispis tog prava sa imena tužene, odnosno ĐĐ, koga je nasledila BB – tužena za 1/12 dela vanknjižnog udela ĐĐ, jer će u protivnom istu zameniti ta presuda. Dopisom od 10.11.2008. godine, tužilja je tražila od tužene da joj preda ključeve stana u prizemlju predmetne kuće u ... koja je u državini tužene od maja 2005. godine. Na taj dopis tužena je odgovorila dopisom od 28.11.2008. godine kojim je tužilji dostavila svoj predlog sporazuma o zajedničkom korišćenju nekretnina i svoja potraživanja po osnovu troškova koje je imala radi „oslobađanja i održavanja imovine“ u periodu od smrti ĐĐ do 13.12.2008. godine, dok se sama brinula o nekretnini. Tužena nije sporila da tužilji nije predala ključeve sporne nepokretnosti, već ih je poslala poštom 22.03.2014. godine, a takođe nije sporila da tužilji nije dozvolila korišćenje nepokretnosti, po savetu svog advokata. Tužilja je tvrdila da je, sa svojim suprugom, počev od 1969. godine koristila stan u prizemlju kuće u ..., čija je površina 40,38 m2, a koji je po strukturi trosoban, i za koji je plaćala porez ukazujući da je kuća u suvlasništvu sedam lica, a pošto ima sedam stanova, svaki suvlasnik koristi samo svoj stan, iako ne postoji ugovor o deobi, niti sporazum o načinu korišćenja. Tužena je punomoćniku tužilje u ..., advokatu Zoranu Vuloviću, ključeve stana u prizemlju, koje joj je tužena poslala preko tog advokata, vratila preporučenom pošiljkom, koju je on primio 31.03.2014. godine. Ministarstvo finansija – Porezna uprava Republike Hrvatske, Područni ured Split, ispostava Supetar se, u dopisu od 13.02.2019. godine koji je sud pribavio preko Sektora za međunarodnu pravnu pomoć Ministarstva pravde Republike Srbije, izjasnio da na mesečnom nivou prosečna cena najma stana u ... u ulici ... br. .., površine 40,38 m2, za period od novembra 2008. godine do aprila 2014. godine iznosi 15 hrvatskih kuna po 1m2.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da se tužena neosnovano obogatila koristeći tužiljin stan, u smislu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, te da tužiljino potraživanje nije zastarelo na osnovu odredbe člana 371. istog Zakona, imajući u vidu da je ona tužbu sudu podnela 15.04.2014. godine, a da potražuje naknadu za korišćenje svog stana u periodu od 10.11.2008. godine do 15.04.2014. godine. Množenjem iznosa od 15 hrvatskih kuna kvadraturom predmetnog stana, prvostepeni sud je došao do iznosa od 605,7 hrvatskih kuna na mesečnom nivou, a kada je taj iznos pomnožio sa brojem meseci (65) dobio je iznos od 39.370,5 hrvatskih kuna za celokupan period, kao naknadu na ime korišćenja predmetnog stana. Zatim je iznos dobijen u hrvatskim kunama konvertovao u domaću valutu, množenjem sa 15,1399 koliko je iznosila 1 hrvatska kuna u odnosu na dinar na dan podnošenja tužbe i tako dobio iznos od ukupno 596.065,6 dinara, koji je tužilja i opredelila u svom tužbenom zahtevu, pa je prvostepeni sud tužbeni zahtev tužilje usvojio.

Drugostepeni sud, polazeći od istog činjeničnog stanja, smatra da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužena dužna da tužilji na ime korišćenja bez pravnog osnova suvlasničke nepokretnosti isplati tržišnu vrednost zakupnine, međutim zaključuje da je prvostepeni sud, prilikom odlučivanja o delu nepokretnosti koju je tužena koristila bez pravnog osnova i za čije korišćenje je dužna da tužilji isplati zakupninu, pogrešno primenio materijalno pravo. Na osnovu činjenice da kuća nije fizički podeljena između suvlasnika i da oni nisu postigli sporazum o načinu njenog korišćenja, drugostepeni sud zaključuje da tužilja nema pravo na isplatu zakupnine za ceo stan, već samo za 1/12 njegovih idealnih delova koliki je njen suvlasnički udeo, pa je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje preko iznosa od 49.417,39 dinara (1/12 tržišne zakupnine za 64 meseca i 20 dana korišćenja stana od 40,38 m2), do traženog iznosa od 596.065,60 dinara, sa pripadajućom kamatom.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi da drugostepeni sud nije imao mogućnost da, bez održane rasprave, saslušanja parničnih stranaka i potom ocene njihovih iskaza, izvede drugačiji zaključak od onog do kog je došao prvostepeni sud u pogledu činjenice izvršene fizičke deobe predmetne suvlasničke nepokretnosti. Parnične stranke su bile saglasne u iskazima da predmetna kuća ima sedam suvlasnika i sedam stambenih celina i da ne postoji ugovor o deobi, niti sporazum o načinu korišćenja. Poklanjajući veru iskazu tužilje da i pored toga, svako koristi samo svoj stan, prvostepeni sud je zaključio da tužilji pripada naknada za površinu njenog stana od 40,38 m2, dok drugostepeni sud, suprotno tome, zaključuje da fizička deoba predmetne kuće nije izvršena i da tužilji pripada pravo na njen suvlasnički udeo od 1/12 tržišne naknade za korišćenje stana površine 40,38 m2. Usmeni ugovor o deobi suvlasničke nepokretnosti može da proizvede pravno dejstvo ako je izvršen, a o toj bitnoj činjenici zaključak drugostepenog suda je drugačiji od zaključka do kog je došao prvostepeni sud neposrednim izvođenjem dokaza. Drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrdio prvostepeni sud, drugostepeni sud može da utvrdi samo na osnovu rasprave održane pred tim sudom pošto, kad je prvostepeni sud činjenično stanje utvrdio na osnovu neposredno izvedenih dokaza, nema uslova za preinačenje prvostepene presude u smislu odredbe člana 394. tačka 2. Zakona o parničnom postupku. Takođe, drugostepeni sud, pri odlučivanju pobijanom presudom nije imao u vidu da je predmet spora novčana naknada tužilji za korišćenje suvlasničke nepokretnosti od strane tužene, te da tužilji, u smislu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, pripada ili naknada za korišćenje njenog fizički odvojenog dela nepokretnosti, za slučaj postojanja realizovanog usmenog dogovora suvlasnika o izvršenoj fizičkoj deobi ili joj, ako to nije slučaj, pripada naknada u visini tržišne vrednosti 1/12 cele nepokretnosti (a ne samo stana od 40,38 m2), ako suvlasnici nisu izvršili usmeni sporazum o fizičkoj deobi suvlasničke nepokretnosti, ili u slučaju ako tog sporazuma nema.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer zavisi od njegovog ishoda, u smislu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku, potrebno je da drugostepeni sud otkloni ukazanu bitnu povredu odredaba parničnog postupka kako bi imao mogućnost da, razjašnjenjem bitne činjenice o načinu korišćenja predmetne nepokretnosti od strane suvlasnika i stim u vezi i o iznosu štete koji je tužilja pretrpela njenim nekorišćenjem, pravilnom primenom materijalnog prava donese pravilnu i zakonitu odluku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić