Rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu P 56/21 od 22.03.2023. godine, koje je ispravljeno rešenjem istog suda P 56/21 od 22.03.2023. godine, odbačen je zahtev tužioca za upis zabeležbe spora od 01.09.2021. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž 2900/23 od 07.12.2023. godine, stavom prvim izreke, žalbu tužioca odbio i potvrdio presudu Višeg suda u Zrenjaninu P 56/21 od 15.09.2022. godine. Stavom drugim izreke, žalba tužioca je odbijena i potvrđeno rešenje Višeg suda u Zrenjaninu P 56/21 od 22.02.2023. godine, ispravljeno rešenjem istog suda P 56/21 od 22.03.2023. godine. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca za naknadu troškova postupka po žalbama.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postpuka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu u stavu prvom izreke (kojom je potvrđena presuda prvostepenog suda od 15.09.2022. godine), primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužioca ne ukazuje se na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u braku sa VV od 24.10.1972. godine, pa njih dvoje imaju zajedniču decu, sina, tuženog BB rođenog 1972. godine i ćerku GG rođenu 1978. godine. Tužilac je živeo u zajedničkom domaćinstvu sa VV tuženim BB, kao i njegovom suprugom DD (koja se udala za BB 1991. godine), tako što su se bavili poljoprivredom i sticali imovinu. Zajednica života tužioca i VV prekinuta je krajem 2012. godine, a njihov brak je razveden 2014. godine. Tužilac je zasnovao vanbračnu zajednicu iz koje ima dete, maloletnog ĐĐ rođenog ...2015. godine. U periodu od jula 2013. godine do maja 2021. godine tužilac je, sa prekidima, bio na izdržavanju kazne zatvora u KPZ Sremska Mitrovica. Tuženi BB, u svojstvu prodavca je zaključio sa tuženim „Mio Mar Agrar“ D.O. Zrenjanin, 02.12.2019. godine, kao kupac, Aneks kupoprodajnog ugovora uz učešće DD, kao davaoca saglasnosti, u kom je konstatovano da je između njih zaključen i overen kupoprodajni ugovor OPU 1623/19, te da se član 1. osnovnog ugovora menja tako da prodavac prodaje, a kupac kupuje cele nepokretnosti upisane u list nepokretnosti broj .. K.O. ... i cele nepokretnosti upisane u list nepokretnosti broj .. K.O. ..., za kupoprodajnu cenu od 118.054,67 evra. Predmetne nepokretnosti iz kupoprodajnog ugovora stečene su za vreme trajanja bračne zajednice tužioca i VV, a prema njihovom dogovoru, upisane su na ime njihovog sina, tuženog BB, što je i realizovano njegovim upisom u katastar nepokretnosti. Tužilac tužbom traži utvrđenje ništavosti predmetnog Aneksa kupoprodajnog ugovora iz razloga što su sporne nepokretnosti bile u režimu zajedničke svojine, pa je, zaključenjem tog ugovora, tužilac onemogućen da ostvari svoja zakonska prava po osnovu bračne tekovine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca odbili nalazeći da predmetni Aneks kupoprodajnog ugovora nije ništav u smislu odredbe člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer nije sačinjen suprotno prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima niti je u konrketnom slučaju bila potrebna saglasnost tužioca za njegovo zaključenje u smislu odredbe člana 176. stav 2. i 180. Porodičnog zakona, imajući u vidu da se radi o nepokretnostima koje su u vlasništvu tuženog BB jer su mu ih njegovi roditelji (tužilac i VV) poklonili, dok tužilac nije tvrdio niti dokazivao da je tuženi BB predmetne nepokretnosti stekao nezakonito.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, osim ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako Zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Na osnovu odredbe člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže u granicama određenim Zakonom.

U konkretnom slučaju izvedenim dokazima je utvrđeno da su predmetne nepokretnosti vlasništvo tuženog BB što znači da on ima pravo da njima raspolaže na osnovu odredbe člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. To što su one stečene tokom trajanja zajednice života u porodičnoj zajednici u smislu odredbe člana 195. Porodičnog zakona, odnosno radom u toku trajanja zajednice života u braku tužioca i njegove bivše supruge VV u smislu odredbe člana 171. stav 1. istog Zakona, nije bitna činjenica, imajući u vidu da vlasništvo tuženog BB na tim nepokretnostima nije sporno. S tim u vezi, tužilac na predmetnim nepokretnostima nema pravo u smislu ograničenja prava tuženog BB da njima slobodno rasplaže, što je on i učinio zaključenjem predmetnog ugovora, pa tužilac u reviziji neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku. imajući u vidu njegov ishod.

Na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužioca izjavljene protiv rešenja sadržanog u stavu drugom izreke pravnosnažne presude, kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje o odbacivanju zahteva tužioca za upis zabeležbe spora, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 420. stav 1. i 6. Zakona parničnom postupku i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 420. stav 1. Zakona parničnom postupku propisano je da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan.

Na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. istog Zakona, revizija je nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. stav 1. i 3.), osim iz člana 404. ovog Zakona.

Na osnovu odredbe člana 420. stav 6. Zakona parničnom postupku, u postupku povodom revizije protiv rešenja shodno primenjuju odredbe ovog zakona o reviziji protiv presude.

Pravnosnažnim rešenjem odbačen je zahtev tužioca za upis zabeležba spora, a to nije rešenje kojim se postupak okončava u smislu odredbe člana 420. stav 1. Zakona parničnom postupku, zbog čega je revizija nedozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 413. u vezi člana 420. stav 6. Zakona parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković