Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 857/2016
08.06.2016. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u pravnoj stvari tužilje B.R. iz V., koju zastupa punomoćnik G.B., advokat iz V., protiv tuženog G.R. iz V.L., koga zastupa punomoćnik M.S., advokat iz V., radi razvoda braka i nasilja u porodici, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 773/2015 od 13.01.2016. godine, u sednici veća od 08.06.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

I ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena u odnosu na deo stava 1. izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2 773/2015 od 13.01.2016. godine, kojim je odbijena žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Valjevu P2 436/14 od 08.10.2015. godine u stavu 2, 3. i 7. izreke.

II UKIDAJU SE presuda Osnovnog suda u Valjevu P2 436/14 od 08.10.2015. godine u stavu 4, 5, 6. i 8. izreke i presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž2 773/2015 od 13.01.2016. godine u delu stavu 1. izreke kojim je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u navedenim stavovima, pa se predmet u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P2 436/14 od 08.10.2015. godine, u stavu 1. izreke, razvodi se brak zaključen između tužilje i tuženog 05.05.2009. godine u V.. U stavu 2. izreke, maloletna A.R. rođena ... godine i maloletna N.R. rođena ... godine poveravaju se na čuvanje, brigu i vaspitanje tužilji B.R. kao majci, radi samostalnog vršenja roditeljskog prava što je tuženi dužan priznati i omogućiti pod pretnjom izvršenja. U stavu 3. izreke, ovlašćuje se tuženi da održava lične odnose sa zajedničkom maloletnom decom stranaka na način i u vreme kako je to bliže navedeno u tom stavu izreke prvostepene presude, a što je tužena dužna da prizna i omogući pod pretnjom izvršenja. U stavu 4. izreke, obavezan je tuženi da na ime doprinosa za izdržavanje maloletne dece i to za maloletnu A.R. plaća 10.000,00 dinara mesečno, a za maloletnu N.R. 8.000,00 dinara mesečno, sve počev od septembra meseca 2015. godine pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi, uz obavezu da zaostale rate isplati odjednom u roku od 15 dana po prijemu presude, a tužbeni zahtev preko dosuđenih 8.000,00 dinara mesečno za maloletnu N.R., a do traženih 10.000,00 dinara sa zaostalom razlikom je odbijen kao neosnovan. U stavu 5. izreke, zabranjuje se tuženom da se približava tužilji na udaljenosti manjoj od 200 metara, osim prilikom preuzimanja i vraćanja maloletne dece, radi održavanja ličnih odnosa između oca i njih. U stavu 6. izreke, zabranjuje se tuženom da na bilo koji način ubuduće uznemirava tužilju i nalaže mu se da se suzdrži od svakog drskog, zlonamernog ili bezobzirnog ponašanja kojim ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo tužilje pod pretnjom izvršenja. Izrečene mere zaštite od nasilja u porodici određuju se za period od godinu dana, a mogu se produžiti sve dok ne prestanu razlozi zbog kojih su određene. U stavu 7. izreke, odbija se protivtužbeni zahtev kojim je tuženi tražio da se tužilja liši roditeljskog prava u odnosu na maloletnu A.R. i maloletnu N.R. kao neosnovan. U stavu 8. izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova postupka plati 131.320,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 773/2015 od 13.01.2016. godine, u stavu 1. izreke, odbija se kao neosnovana žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Valjevu P2 436/14 od 08.10.2015. godine u stavu 2, 3, 4, u delu kojim je usvojen zahtev, 5, 6, 7. i 8. izreke. U stavu 2. izreke, odbacuje se žalba tuženog izjavljena na odbijajući deo stava 4. izreke prvostepene presude kao nedozvoljena.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti povreda postupka na koju se ukazuje u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi su 05.05.2009. godine zaključili brak iz koga imaju dvoje maloletne dece i to A. rođenu ... godine i N. rođenu ... godine. Zajednica života stranaka je prestala u septembru 2014. godine i nakon toga nije nastavljena. Po prestanku bračne zajednice tužilja sa decom stanuje u iznajmljenom stanu i plaća 80 evra, a ima troškove komunalnih usluga od 2.000,00 dinara, za korišćenje mobilnog telefona 1.500,00 dinara. Radi u O. b. u V. kao higijeničarka i ostvaruje zaradu od oko 22.000,00 dinara mesečno. Pored toga, prima i naknadu za troškove prevoza od oko 7.000,00 dinara, a te troškove nema. Za podignuti kredit mesečno otplaćuje ratu od 3.500,00 dinara, tako da kada podmiri sve troškove mesečno joj ostaje iznos od oko 9.000,00 do 10.000,00 dinara. Tuženi iz prethodnog braka ima dvoje punoletne dece i to sina S. rođenog ... godine i ćerku V. rođenu ... godine, koji sa njim ne žive i koji su studenti ekonomskog fakulteta. Po pravnosnažnoj sudskoj odluci on na ime izdržavanja dece iz prethodnog braka plaća mesečno po 25% od zarade koju ostvaruje. Radi u K. c. S. gde mesečno zarađuje oko 27.000,00 dinara, a radi na poslovima kontiste. Pored toga ima i više zanata, tako da ostvaruje i dopunsku zaradu od oko 100.000,00 dinara godišnje. Stanuje u kući koja je njegova svojina, a kuća se nalazi na placu veličine 2 do 3 hektara, koji je pod livadom i voćem. Za svoje potrebe tužilac mesečno potroši 5.000,00 do 6.000,00 dinara, a ima i režijske troškove 5.000,00 do 7.000,00 mesečno. Ne poseduje putnički automobil. U postupku sud je pribavio mišljenje organa starateljstva iz V. koji je smatrao da je u interesu maloletne dece da budu poverena majci radi samostalnog vršenja roditeljskog prava, a predložen je i način ostvarivanja ličnih odnosa između oca i dece. Tuženi je nepravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Valjevu K 143/15 od 17.07.2015. godine oglašen krivim zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 2. u vezi stava 1. KZ na štetu tužilje jer je dana 13.08.2014. godine u V.L. primenom nasilja i pretnji da će napasti na život i telo oštećene ugrozio njenu spokojnost i telesni integritet, a što je činio u više navrata i u periodu koji je prethodio ovom događaju. Zbog toga je tuženom izrečena uslovna osuda od devet meseci zatvora sa vremenom proveravanja od jedne godine. Kod napred utvrđenog stanja sudovi su i odlučili na način kako je to navedeno.

Kod činjenice da je brak pravnosnažno razveden, pravilno su primenili materijalno pravo nižestepeni sudovi kada su odlučili da samostalno vršenje roditeljskog prava nad maloletnom decom se poveri majci, kada su uredili način održavanja ličnih odnosa maloletne dece sa ocem i odbili zahtev tuženog da se tužilja liši roditeljskog prava.

Odredbom člana 6. stav 1. Porodičnog zakona je predviđeno da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se njega tiču. Pri odlučivanju o napred navedenim pitanjima u postupku je pribavljen i cenjen izveštaj i predlog Organa starateljstva koji tuženi nije argumentovano u tom delu doveo u pitanje, a posebno nije doveo u sumnju stav organa starateljstva i na njemu zasnovan zaključak suda da se majka o deci brine na adekvatan način, da poseduje zadovoljavajuće roditeljske kapacitete, da je emotivno upućena na decu kao i deca na nju. To znači da je odluka suda u vezi poveravanja dece upravo doneta u njihovom najboljem interesu, a time je neosnovano i traženje tuženog da se majka liši roditeljskog prava jer za to nema osnova po čl. 81. i 82. Porodičnog zakona.

S obzirom da se ni ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilnost nižestepene odluke u navedenom delu, to je i odlučeno kao u stavu I izreke ove presude, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Osnovano tuženi u reviziji navodi da odluka suda o zakonskom izdržavanju i nasilju u porodici nije doneta uz pravilnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 160. st. 1. i 3. Porodičnog zakona je predviđeno da se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnosti dužnika izdržavanja pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja. Mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja. Ukoliko je poverilac izdržavanja dete, po članu 162. stav 3. istog zakona visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj, dužnik izdržavanja.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da tuženi ima stalna mesečna primanja do 29.000,00 dinara i dodatnu zaradu u toku godine od oko 100.000,00 dinara, a poseduje kuću i dva do tri hektara zemlje pod livadom i voćnjakom. Međutim, po pravnosnažnoj sudskoj odluci on za izdržavanje dvoje punoletne dece iz prethodnog braka plaća 50% od stalnih mesečnih primanja, a radi se o dva studenta. Sa dosuđenih 18.000,00 dinara mesečno za maloletnu decu u ovom slučaju, premašuje se iznos stalnih mesečnih primanja tuženika uključujući i dodatne prihode. Sudovi ne daju posebno obrazloženje ovakvog stanja, odnosno ne utvrđuju da li tuženi ostvaruje i prihode obradom poljoprivrednog imanja ili na neki drugi način, odnosno ne daju razloge kako u konkretnom slučaju ne dolazi do ugrožavanja egzistencije tuženog kao davaoca izdržavanja.

Sud je bez sumnje dužan da izrekne meru zaštite od nasilja u porodici, u skladu sa članom 198. Porodičnog zakona, ali u situaciji kada utvrdi da nasilje u porodici postoji, a po članu 197. istog zakona. Postojanje porodičnog nasilja u ovom slučaju sudovi su utvrdili pre svega na osnovu nepravnosnažne krivične presude Osnovnog suda u Valjevu. Međutim, tuženi je uz reviziju dostavio rešenje Višeg suda u Valjevu Kž1 423/15 od 23.12.2015. godine kojim je ukinuta pomenuta prvostepena presuda, a tim rešenjem Viši sud dovodi u sumnju činjenično stanje iz prvostepene presude, a to činjenično stanje je bilo osnov i u ovoj parnici na temelju koga su nižestepeni sudovi zaključili da nasilje u porodici postoji. Parnični sud u postupku kao dokaz može da koristi i nepravnosnažnu krivičnu presudu i da vrši uvid u krivične spise ali ne i da činjenično stanje utvrđuje isključivo na tome, odnosno on nije vezan tim činjeničnim stanjem. Postojanje nasilja u porodici parnični sud je ovlašćen da utvrđuje svim dokaznim sredstvima koje poznaje ZPP, a sve to je u ovom slučaju izostalo.

S obzirom da zbog pogrešne primene materijalnog prava pri odlučivanju o zakonskom izdržavanju i nasilju u porodici činjenično stanje bitno za odlučivanje nije potpuno i pravilno utvrđeno, to su nižestepene odluke u tom delu morale biti ukinute stavom II izreke ove presude, a na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će pravilnom primenom materijalnog prava upotpuniti činjenično stanje i nakon toga i u preostalom delu doneti na zakonu zasnovanu odluku.