U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St 2284/19 od 24.06.2019. godine delimično je usvojen prigovor tužioca i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku St 52/15 Privrednog suda u Kraljevu, a stečajnom sudu je naloženo da u roku od četiri meseca od prijema rešenja preduzme neophodne radnje u cilju unovčenja preostale imovine stečajnog dužnika. Tužba u ovoj parnici je podneta 20.12.2019. godine, a stečajni postupak nije završen. Tužilac je bio radnik u HTP „Fontana“ AD u restrukturiranju, a njegov poslodavac je presudom Osnovnog suda u Kraljevu – Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P1 1044/11 od 17.04.2011. godine obavezan da tužiocu plati zaradu od 01.11.2008. do 31.10.2011. godine u iznosu od 790.888,00 dinara, regres za korišćenje godišnjeg odmora za 2008, 2009. i 2010. godinu i troškove prevoza za period od januara do maja 2011. godine, sve sa zateznom kamatom i troškove postupka u iznosu od 51.609,00 dinara. Obaveza po presudi nije dobrovoljno ispunjena pa je tužilac 02.07.2011. godine podneo predlog za izvršenje, a Osnovni sud u Kraljevu, Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji je rešenjem I 3171/12 od 16.07.2011. godine dozvolio izvršenje radi naplate glavnog duga od 899.969,00 dinara sa pripadajućom zateznom kamatom i troškovima postupka od 51.609,00 dinara sa kamatom po računima izvršnog dužnika. Sredstvo za izvršenje je promenjeno tako što je izvršenje dozvoljeno na nepokretnosti izvršnog dužnika i tužilac je upisom rešenja o izvršenju u javni registar stekao založno pravo. Nad tužiočevim poslodavcem je rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St 52/15 od 18.01.2016. godine otvoren stečaj. Tužiocu je zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja priznato potraživanje u iznosu od ukupno 1.818.937,27 dinara. Prema rešenju Rž St 2284/19 organizovano je pet prodaja imovine stečajnog dužnika, a prema obaveštenju stečajnog upravnika tužiocu je po rešenju o glavnoj deobi od 30.04.2018. godine isplaćeno 116.719,24 dinara. Stečajni postupak u vreme donošenja pobijane presude nije bio završen, pa je neizmireno potraživanje u tom trenutku iznosilo 1.702.218,03 dinara. Tužiočev poslodavac DP „Fontana“ je privatizovan prodajom 70% društvenog kapitala, ali ugovor o privatizaciji je raskinut odlukom Agencije za privatizaciju od 15.05.2007. godine. Kapital koji je bio predmet privatizacije je prenet na državu, pa je u trenutku otvaranja stečaja državi pripalo 69,99% kapitala. Predmet namirenja u parničnom, izvršnom i stečajnom postupku su bila potraživanja iz radnog odnosa nastala posle raskida ugovora o privatizaciji, u periodu od 2008. do 2011. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je osnovan tužbeni zahtev po osnovu naknade štete nastale povredom prava na suđenje u razumnom roku, zbog čega je tuženu obavezao da tužiocu plati naknadu, što je prihvatio i drugostepeni sud, izuzev u odnosu na deo potraživanja za koji postoji mogućnost da tužilac dobije iz stečajne mase, zbog čega je deo prvostepene presude preinačen, tako što je u izreci odluke o naknadi štete uneto da će se dosuđeni iznos umanjiti za onoliko koliko tužiocu, eventualno bude isplaćeno iz imovine stečajnog dužnika u postupku Privrednog suda u Kraljevu St 52/15, sa obrazloženjem da će se na ovaj način sprečiti rizik od dvostruke naplate.

Međutim, osnovano je revizijom tužioca istaknuto da je drugostepena presuda u preinačujućem delu zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje, stavom 2. istog člana je propisano da pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4), a stavom 3. istog zakona je propisano da odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Odredbom člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, dok je stavom 2. istog člana propisano da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo. Odredbom člana 190. istog zakona propisano je da će sud uzimajući u obzir okolnosti koje su nastale posle prouzrokovane štete, dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanjem.

Naknadom materijalne štete, prema pravilima obligacionog prava, uspostavlja se ranije stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala, isplatom u novcu ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne nadoknađuje štetu u potpunosti ili ako uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće (član 185. Zakona o obligacionim odnosima).

Evropski sud za ljudska prava je u predmetima u odnosu na Republiku Srbiju izrazio stav da za neisplaćena potraživanja zaposlenih prema društvenim preduzećima i preduzećima sa pretežnim državnim kapitalom, kao subjekata pod kontrolom države, dosuđena pravnosnažnom sudskom odlukom koja su u izvršnom postupku ostala nenaplaćena duži vremenski period odgovara Republika Srbija iz sopstvenih sredstava. Presudama donetim u takvim predmetima Republika Srbija je obavezana da iz sopstvenih sredstava, u roku od tri meseca od njihove pravnosnažnosti, isplati podnosiocima predstavke iznose koji su im dosuđeni pravnosnažnim presudama domaćih sudova. Uvažavajući praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava i Ustavni sud je svojim odlukama, kojima je usvajao ustavne žalbe zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, usled nesprovođenja rešenja o izvršenju - prinudne naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa od preduzeća sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, utvrđivao pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju, umanjenih za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu.

Sledom izloženog, po stanovištu revizijskog suda, tužena je u ovom slučaju dužna da isplati iznose dosuđene izvršnom ispravom i određene rešenjem o izvršenju, što znači i zateznu kamatu na iznos glavnog duga od datuma njegove dospelosti pa do dana podnošenja tužbe u ovom sporu. Na taj način tužiocu će biti nadoknađena materijalna šteta u skladu sa pravilom sadržanim u članu 185. Zakona o obligacionim odnosima i njegovo imovno stanje biti dovedeno u položaj u kojem bi se nalazilo da je izvršni postupak okončan isplatom dosuđenog potraživanja u razumnom roku.

Dakle, tužiocu pripada pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u punom iznosu naknade, koji može biti umanjen samo za eventualno poznate iznose do dana presuđenja, a ne i za iznose koliko tužiocu, eventualno bude isplaćeno ubuduće iz imovine stečajnog dužnika, kao što je pogrešno zaključio drugostepeni sud i zbog čega je pobijana presuda u tom delu preinačena i potvrđena prvostepena presuda, dok je revizija tužioca u preostalom delu odbijena.

Zbog toga je, na osnovu člana 416. stav 1. i člana 414. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP, jer nema razloga koji ukazuju na potrebu ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, kao ni potrebu razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Pravilna primena metarijalnog prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, a revizijom tužene se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po revizji nije dozvoljeno na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu podneta je 24.12.2019. godine, a kao vrednost predmeta spora označeno je 1.702.218,03 dinara, što predstavlja protivvrednost 14.483,48 evra.

Kako se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na naknadu štete u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužilac je delimično uspeo u revizijskom postupku, zbog čega mu u smislu člana 165. stav 1. ZPP pripadaju troškovi revizijskog postupka, i to na ime sastava revizije od strane advokata 33.000,00 dinara i na ime takse za reviziju 97.500,00 dinara što ukupno čini iznos od 130.500,00 dinara.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković