Viši sud u Nišu je, presudom Gž 1795/21 od 11.08.2021. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom i drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude, tako da se obavezuje tužena da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 24.050,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...18/20).

Iz navedenog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, i našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između parničnih stranaka je 14.06.2018. godine zaključen ugovor o gotovinskom kreditu sa promenljivom kamatnom stopom i grupnim životnim osiguranjem za penzionere, kojim je tužena, banka, odobrila tužilji, kao korisniku kredita, kredit u iznosu od 130.000,00 dinara, sa rokom vraćanja od 84 meseci i ugovorenom kamatom po nominalnoj kamatnoj stopi u visini od 12,95% na godišnjem nivou, dok efektivna kamatna stopa iznosi 14,60%. U članu 5.navedenog Ugovora konstatovano je da će do puštanja kredita u tečaj doći, između ostalog, ako je korisnik kredita uplatio jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva, definisanu u tabeli pod 7.navedenog ugovora, koja je ugovorena kao fiksna, sa minimalnim odnosom od 2,.000,00 dinara. Plan otplate kredita sadrži, između ostalog, troškove koje će od tužilje biti naplaćeni i konstataciju da je naknada u iznosu od 2.896,00 dinara od tužilje naplaćena 14.06.2018. godine. Ponuda koja je tužilji uručena u predugovornoj fazi sadrži, u delu ''troškovi kredita“ u tački 3.3. fiksnu jednokratnu naknadu od 2.600,00 dinara, naplaćenu tužilji.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje usvojili, jer je banka, prebacivanjem troškova obrade kredita na korisnika, narušila načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima, a time i načelo ravnopravnosti stranaka u obligacionom odnosu, shodno članu 11. istog Zakona, na koji način je postupala protivpravno, pri čemu spornom odredbom ugovora nije precizirano koji su to stvarni troškovi kredita i zašto se vezuju procentualno za iznos odobrenog kredita.

Pošto je nesporno da je tužilja tuženoj, na osnovu ništave odredbe ugovora, isplatila iznos od 6.000,00 dinara, nižestepeni sudovi su tuženu obavezali da taj iznos tužilji vrati, sa pripadajućom kamatom, na osnovu odredbe člana 103., 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Na osnovu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ako cilj povređenog dobra ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br. 36/11...39/14), u odredbi člana 17. stav 1. propisuje da su banka i davalac lizinga dužni da korisniku pruže informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o depozitu,kreditu ili lizingu, ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa, odnosno ugovor o izdavanju i korišćenju kreditne kartice za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu. Isti Zakon, u odredbi člana 9. stav 3. propisuje da opšti uslovi poslovanja obuhvataju i akte kojima se utvrđuju naknade i drugi troškovi koje davalac finansijskih usluga naplaćuje korisnicima, pa je tako, u odredbi člana 19. stav 1. tačka 12. Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, propisano da ugovor o kreditu, pored ostalih obaveznih elemenata, sadrži vrstu i visinu svih naknada koje padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksne ili promenljive, a ako su promenljive – periode u kojima će ih banka menjati, kao i vrstu i visinu drugih troškova (porezi, naknade nadležnim organima i dr.).

Zakon o bankama („Službeni glasnik RS“ broj 107/2015 i 14/2015), u odredbi člana 43. propisuje mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga na osnovu depozitnih i kreditnih poslova

Na osnovu navedenih odredbi zakona sledi da ugovaranje prava na naplatu kamate, kao cene plasiranja novčanih sredstava banke, ne isključuje mogućnost da se ugovorom o kreditu, kao uslovi za davanje kredita, ugovore troškovi i naknade koje je korisnik kredita dužan da plati banci. Obavezivanje korisnika kredita na plaćanje troškova obrade kreditnog zahteva nije protivno načelu savesnosti i poštenja propisanom odredbom člana 12. Zakona o obligacionim odnosima, pod uslovom da je banka, u predugovornoj fazi, informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, što je ovde slučaj. Ponuda koju je prvostepeni sud pročitao i cenio, sadrži, između ostalog, troškove obrade kredita koje je tužilja, u iznosu od 2.600,00 dinara, platila 14.06.2018. godine. To znači da je tužilja u predugovornoj fazi obaveštena o vrsti i visini naknade koje padaju na njen teret, pri čemu nijednim propisom nije predviđeno da je banka dužna da korisniku kredita predoči strukturu ili specifikaciju troškova.

Na osnovu izloženog, sporna ugovorna odredba nije ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa ne postoji obaveza tužene da tužilji vrati iznos koji je primila na ime izvršenje obaveze iz te ugovorne odredbe, na osnovu člana 104. stav 1. istog Zakona.

Iz izloženih razloga Vrhovni kasacioni sud je nižestepene presude preinačio i odluku kao u stavu drugom izreke doneo na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu člana 153.i 154. ZPP pripadaju troškovi postupka koje je opredelila i obuhvataju troškove na ime sastava revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, troškovi sudske takse za reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i troškovi sudske takse za revizijsku odluku u iznosu od 5.700,00 dinara, što ukupno iznosi 27.500,00 dinara, sve odmereno prema Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, važećoj u vreme preduzimanja te parnične radnje (''Službeni glasnik RS'', br. 37/2021 od 14.04.2021. godine) i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić