O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 7028/20 od 01.12.2020. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je utvrđeno da je apsolutno ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 9. stav 9.1 tačka (i) Ugovora o gotovinskom kreditu od 07.04.2015. godine, zaključenog između tužene kao davaoca kredita i tužioca kao korisnika kredita, u delu koji glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da plati banci sledeće naknade i troškove: jednokratnu fiksnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u visini od 3,5% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum u iznosu od 1.600,00 dinara“. U stavu drugom obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 7.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 07.04.2015. godine do isplate. U stavu trećem obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 5565/21 od 30.06.2021. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu. Odbijen je i zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju, po osnovu odredbe člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi ujednačavanja sudske prakse.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. ZPP jer je pobijana drugostepena presuda u suprotnosti sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita od 22.05.2018. godine, kao i sa dopunom tog stava od 16.09.2021. godine.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud dozvolio je odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama navoda revizije, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su dana 07.04.2015. godine zaključile Ugovor o gotovinskom kreditu. Odredbom člana 9. stav 9.1 Ugovora tužilac kao korisnik kredita obavezao se da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u visini od 3,5% od ukupnog iznosa odobrenog kredita. Tužena je na ime predmetne naknade naplatila od tužioca iznos od 7.000,00 dinara. Tužiocu je uručena ponuda za zaključenje ugovora, u kojoj je navedena vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, a među njima i naknada za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 7.000,00 dinara. Tužiocu su uručeni i Obavezni elementi ugovora, u kojima je takođe navedena predmetna naknada za obradu kreditnog zahteva.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud utvrđuje da je navedena ugovorna odredba iz člana 9. stav 9.1 Ugovora o kreditu ništava jer nije precizirano koji su to stvarni troškovi kredita i zbog čega se vezuju za iznos kredita. U skladu sa navedenim prvostepeni sud obavezuje banku da tužiocu vrati naplaćenu naknadu kao stečenu bez osnova. Drugostepeni sud nalazi da je bez uticaja što su predmetni troškovi bili sadržani i iskazani u efektivnoj kamatnoj stopi. Tužilac nije bio upoznat sa pojedinačnim troškovima koji ulaze u sastav efektivne kamatne stope, odnosno strukturom naplaćene naknade, pa je sporna ugovorna odredba ništava.

Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo.

Suprotno stanovištu drugostepenog suda, iz stanja u spisima predmeta proizlazi da banka jeste upoznala tužioca sa vrstom i visinom svih troškova koji padaju na njegov teret, uključujući i navedenu naknadu za obradu kreditnog zahteva. Banka nesporno ima pravo da od klijenta naplati naknadu za obradu kreditnog zahteva. Pravo banke na naplatu te naknade ustanovljeno je Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite, odnosno Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“, br.65/2011). Ono što je potrebno da bi ta naknada od klijenta bila naplaćena na pravno valjan način jeste da je klijent bio na propisan način upoznat sa postojanjem te obaveze i visinom iste i da je ta obaveza bila iskazana u obračunu efektivne kamatne stope. U konkretnom slučaju, tužiocu je uručena ponuda za zaključenje ugovora, što tužilac nije ni sporio, kao i Obavezni elementi ugovora. U ponudi i Obaveznim elementima navedena je predmetna naknada na ime troška obrade kreditnog zahteva i njena visina. Iz navedenog sledi da je tužilac bio blagovremeno i na pouzdan i propisan način upoznat sa obavezom plaćanja predmetne naknade. Banka nije imala obavezu da tužiocu predoči strukturu naplaćene naknade pa navedeno ne utiče na pravnu valjanost ove ugovorne odredbe. O navedenom se Vrhovni kasacioni sud izjasnio u dopuni stava o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita od 16.09.2021. godine.

U skladu sa iznetim, Vrhovni kasacioni sud preinačio je prvostepenu i drugostepenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Kako je prema preinačenoj presudi tužena u celosti uspela u sporu, Vrhovni kasacioni sud odlučio je o troškovima postupka primenom odredbi člana 153, 154, 163. u vezi odredbe člana 165. stav 2. ZPP, tako što je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova postupka. Tužena nije u izjavljenoj reviziji postavila zahtev za naknadu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Tuženoj su priznati troškovi revizijskog postupka, budući da je uspela u postupku po reviziji. Tužena ima pravo na opredeljene troškove revizijskog postupka za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, po važećoj AT. Tuženoj nisu priznati troškovi za taksu na reviziju i za taksu na odluku po reviziji jer nije postavila opredeljen zahtev za naknadu tih troškova, u skladu sa odredbom čl. 163 st. 2 Zakona o parničnom postupku.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić