Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 297/22 od 01.02.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P 1461/2021 od 12.10.2021. godine u usvajajućem delu stava prvog izreke za naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti za iznos od 200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate, u odbijajućem delu stava prvog i u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je ista presuda u usvajućem delu stava prvog izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu zbog umanjenja opšte životne aktivnosti i to za iznos preko potvrđenog iznosa od 200.000,00 dinara do dosuđenog iznosa od 600.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate, kao neosnovan i u stavu trećem izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 353.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti pa do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 11. ZPP, ne predstavlja razlog za izjavljivanje revizije u smislu odredbe člana 407. ZPP. Na bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom tužilac se u reviziji paušalno poziva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio učesnik rata od 15.03.1999. godine do 24.06.1999. godine u ratnoj jedinici 3990 Prokuplje, gde je vršio dužnost starešine i preživeo bombardovanje kasarne u Kuršumliji u kojoj je više lica poginulo i bilo ranjeno a u čijem izvlačenju je tužilac učestvovao. Tužilac je bio radnom odnosu u KZP Niš u periodu od 17.10.1977. godine do 12.04.1985. godine, zatim u BIGZ-u u periodu od 17.03.1986. godine do 15.07.2002. godine, a od 16.07.2002. godine bio je prijavljen kod Republičkog zavoda za tržište rada. Veštačenjem je utvrđeno da je tužilac tokom boravka na ratištu trpeo strah i da su se prvi simptomi poremećaja sa slikom PSTP javili posle dolaska sa ratišta 1999. godine. Tužilac je počev od juna 1999. godine na redovnom lečenju. U narednim godinama i pored redovnog lečenja i praćenja dolazi do hronifikacije simptoma PSTP sa flukturacijom simptoma i razvojem simptomatskog etilizma, usled čega je došlo do trajne promene njegove ličnosti što se ogleda u nepoverljivom odnosu prema okolini, osećaju bespomoćnosti, bezvrednosti, emocijalnim prazninama i odsustvu uživanja u nekada prijatnim aktivnostima u užem i širem socijalnom okruženju, kao i u profesionalnom neafirmisanošću. U toku 2000. godine Komisija Vojne bolnice u Nišu evidentirala je simptome i znake PSTP-a, u periodu od 2006. do 2009. godine evidentiran je hronični PSTP, a nakon 2011. godine utvrđena je trajna promena ličnosti, kao posledica hroničnog PSTP-a usled čega je došlo i do razvoja alkoholizma simptomatskog tipa, što sve ukazuje da je oboljenje isključivo posledica doživljaja na ratištu. Životna aktivnost kod tužioca je umanjenja 15 do 20%. Na osnovu nalaza veštaka medicine rada utvrđeno je da je tužiočeva opšta radna sposobnost umanjenja za 85% i da je tužilac sposoban samo za lake fizičke poslove, bez većih psihičkih napora, u uslovima odsustva hemijskih štetnosti, loših klimatskih i mikro klimatskih faktora, dok je njegova profesionalna radna sposobnost, što podrazumeva sposobnost za obavljanje poslova iz domena usko profesionalnog opredeljenja vezano za stručnu osposobljenost i školsku spremu, konkretno za poslove mašinskog tehničara, trgovačkog putnika i čuvara u KPZ umanjenja 100%. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomske struke utvrđena je razlika u visini zarade za period od 24.06.1999. godine do 30.04.2014. godine u visini zarade mašinskog tehničara i visini tužiočeve invalidske penzije koju je ostvario na osnovu rešenja RF PIO Filijala Prokuplje od 14.02.2013. godine i to počev od 08.09.2011. godine, u ukupnom iznosu od 4.143.377,20 dinara kao i visina razlike za isti period, ali u odnosu na visinu zarade trgovačkog putnika u iznosu od 3.770.040,00 dinara, s tim da je veštak utvrdio iznos mesečne razlike između plate mašinskog tehničara i invalidske penzije u iznosu od 23.777,40 dinara i mesečne razlike između plate trgovačkog putnika i invalidske penzije u iznosu od 21.180,00 dinara.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za naknadu nematerijale štete na ime duševnih bolova zbog umanjene životne aktivnosti za iznos od 600.000,00 dinara, a drugostepeni sud je pobijanu presudu u usvajajućem delu stava prvog izreke preinačio, tako što je odbio tužbeni zahtev preko iznosa od 200.000,00 dinara do dosuđenog iznosa prvostepenom presudom od 600.000,00 dinara, nalazeći da iznos od 200.000,00 dinara predstavlja pravičnu naknadu tužiocu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, u smislu odredbe člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu stepen umanjenja životne aktivnosti, kao i sva trpljena i napore koje tužilac ulaže u obavljanje svakodnevnih aktivnosti, te da iznos preko iznosa od 200.000,00 dinara ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa prirodom i društvenom svrhom naknade, vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi naknada u smislu odredbe člana 200. stav 2. ZPP.

Pravilno je drugostepeni sud tužbeni zahtev preko iznosa od 200.000,00 dinara na ime naknade tužiocu za pretprpljene duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti odbio, to je ovaj sud pobijanu presudu u tom delu potvrdio prihvatajući razloge koje je dao drugostepeni sud.

Sa iznetih razloga saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o naknadi materijalne štete na ime izgubljene zarade i u vidu rente nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je tužilac po prestanku traumatskih događaja, odnosno po prestanku učešća u ratu 1999. godine nastavio sa radom u istom preduzeću u kome je bio zaposlen i pre toga, te da je radio sve do odlaska preuzeća u stečaj u julu mesecu 2002. godine, i da učešće tužioca u ratu nije bio uzrok gubitka njegovog zaposlenja i gubitka radne sposobnosti, kao i da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja u pogledu zahteva za naknadu materijalne štete. Potraživanje naknade materijalne štete u vidu rente, po nalaženju nižestepenih sudova, predstavlja povremeno potraživanje u smislu odredbe člana 372. ZOO koje je dospelo u određenim vremenskim razmacima i zastarelo u roku od 3 godine od dana dospelosti svakog pojedinačnog davanja, s tim što samo pravo zastareva u roku od 5 godina, pa je prema članu 373. ZOO potraživanje tužioca zastarelo.

Po nalaženju nižestepenih sudova, tužilac nije trpeo štetu do 2002. godine, jer je bio u radnom odnosu, a odmah nakon toga, kao nezaposleno lice, imao je saznanja o nastanku materijalne štete u vidu izgubljene ili smanjene zarade, pa kako je tužbu podneo dana 14.12.2010. godine, protekao je rok zastarelosti samog prava shodno odredbi član 373. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe, tužiocu je utvrđeno pravo na invalidsku penziju počev od 08.09.2011. godine, međutim, tužilac nije u toku postupka dokazao da je u invalidsku penziju otišao zbog poremećaja PSTP koji se kod njega javio kao posledica učešća u ratu.

Stanoviše nižestepenih sudova se za sada ne može prihvatiti.

Zastarelost zahteva za naknadu štete ceni se prema čl. 376. i 377. Zakona o obligacionim odnosima, bez obzira na to da li se šteta zahteva za već nastalu štetu ili za štetu za koju je po redovnom toku stvari izvesno da će sukcesivno nastajati u budućnosti, kao i bez obzira na to da li se naknada buduće štete zahteva u obliku novčane rente ili u jednokratnom iznosu. Šteta koju oštećeni trpi zbog gubitka zarade sastoji se iz dva dela: izgubljene zarade do trenutka donošenja presude, koja je u tom slučaju podneta i dosuđuje se u jedinstvenom iznosu i štete koja će nastupiti u budućnosti, koja još nije realizovana i nije izvesna njena visina, pa se naknada dosuđuje u obliku mesečne rente. Novčana renta je oblik naknade koja se isplaćuje unapred i to za svaki mesec, radi obezbeđivanja materijalne sigurnosti lica koje trpi štetu, ona predstavlja buduću naknadu štete, a ne naknadu već nastale štete i konačan ukupan iznos naknade štete nije unapred poznat u vreme presuđenja. Rok zastarelosti za zahtev za isplatu rente zbog izgubljene zarade počinje da teče od dana saznanja tužioca za gubitak zarade.

Prema Zakonu o obligacionim odnosima, potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za 3 godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za 5 godina od kada je šteta nastala (član 376.); zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao da zahteva ispunjenje obaveze (član 360. stav 1 i 2); zastarelost počinje teći prvog dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije drugo propisano (član 361. stav 1); zastarelost nastupa kada istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362).

Radi pravilne primene odredbe člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima nižestepeni sudovi su propustili da utvrde kada je kod tužioca došlo do umanjenja radne sposobnosti, te da li je to u vezi sa boravkom na ratištu i šta predstavlja uzrok umanjene radne sposobnosti tužioca, da li postraumatski stresni sindrom ili alkoholizam, te da li je tužilac, pošto je kod Republičkog zavoda za tržište rada bio prijavljen do 15.07.2003. godine, a ostvario pravo na invalidsku penziju 08.09.2011. godine, u međuvremenu obavljao neke poslove.

Sa iznetih razloga pobijana presuda u tom delu ukinuta u smislu odredbe člana 416. stav 1. ZPP i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković