U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Rudin Lagundžić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine iz Beograda, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Beograd, radi utvrđenja prava svojine, odlučujući o reviziji tužilje koja je izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1987/19 od 27.11.2019. godine, u sednici veća koja je održana dana 28.05.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1987/19 od 27.11.2019. godine tako što se odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi P 288/18 od 11.02.2019. godine.

OBAVEZUJE SE tužena da tužilji na ime naknade troškova revizijskog postupka isplati iznos od 17.400,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi P 288/18 od 11.02.2019. godine utvrđeno je da je tužilja po osnovu zakona putem održaja stekla pravo svojine na celoj nepokretnosti-poljoprivrednom zemljištu i to kat. parceli .../... „...“ 34 ara i 97 m2 upisanim u LN broj ... KO ..., što je tužena kao pravni sledbenik Ministarstva za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu dužan priznati, koje će priznanje u protivnom zameniti ova presuda, te sledom toga trpeti da se tužilja na osnovu ove presude uknjiži kao vlasnik na celoj predmetnoj nepokretnosti- poljoprivrednom zemljištu, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Obavezana je tužena da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 77.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja pa do isplate, u roku od 15 dana računajući od dana izvršnosti ove presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1987/19 od 27.11.2019. godine usvojena je žalba tužene, preinačena presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi P 288/18 od 11.02.2019. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je po pravnom osnovu održaja stekla pravo vlasništva na nepokretnosti- poljoprivrednom zemljištu kat. parceli .../... „...“ od 34 ara i 97 m2 upisanom u LN broj ... KO ..., što je tužena dužna priznati, te sledom toga trpeti da se tužilja na osnovu ove presude upiše kao vlasnik na celoj nepokretnosti, te je obavezana tužilja da tuženoj, ime naknade troškova parničnog postupka, isplati iznos od 12.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude pa do isplate, u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. Obavezana je tužilja da tuženoj na ime naknade troškova žalbenog postupka isplati iznos od 6.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude donete tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

U pravnosnažno okončanom postupku utvrđeno je da je pravnom prethodniku tužilje, majci BB, rešenjima Komisije za vraćanje poljoprivrednog zemljišta od 23.09.1991. godine i od 23.12.2004. godine, usvojen kao osnovan zahtev za povraćaj zemljišta i utvrđeno pravo svojine na kat. parcelama .../... „...“ od 82 ara i 33 m2, broj .../... „...“ od 53 ara i 06 m2 i broj .../... „...“ od 51 ara i 57 m2, sve u KO ... . Katastarska parcela .../... KO ... nije bila predmet vraćanja, a nalazi se u potezu „...“ između katastarskih parcela .../... koja je vraćena majci tužilje i .../... koja je vraćena po istom rešenju od 23.09.1991. godine njenoj sestri. Vraćene parcele po ovim rešenjima je do tada koristio DPP „...“, koji je obavezan da ove parcele preda u posed vlasnicima, pa je geometar komisije za povraćaj zemlje uveo majku tužilje u posed. Od 1991. godine do svoje smrti 2003. godine, majka tužilje je obrađivala katastarsku parcelu .../..., a posle njene smrti, tužilja je sa suprugom nastavila da obrađuje ovu parcelu. Sve vreme u korišćenju niko ih nije uznemiravao, niti su imali bilo kakve smetnje vezane za korišćenje ove nepokretnosti.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenjujući odredbe članova 28. stav 4, 70. stav 2. i člana 73. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, smatrajući da je tužilja savestan držalac sporne nepokretnosti od 1991. godine, prvo pravni prethodnik tužilje, pa tužilja, te da je njihov posed bio miran i nesmetan, zbog čega je tužilja u vremenu dužem od 20 godina, stekla pravo svojine na ovoj parceli održajem.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na spornoj parceli, smatrajući da je majka tužilje na osnovu odluke državnog organa postala vlasnik tri parcele ukupne površine 1 ha 86 ari i 96 m2, pa je stoga mogla znati da spornu površinu poljoprivrednog zemljišta od 34 ara i 97 m2 drži u posedu bez pravnog osnova, da do zaključenja glavne rasprave nije priložila zapisnik o primopredaji poljoprivrednog zemljišta koje joj je vraćeno od strane nadležnog državnog organa, a činjenica da je majka tužilje od samog početka bila u posedu sporne parcele, ne vodi automatski zaključku da je sporna parcela njoj predata, povrh tri parcele koje su joj rešenjem vraćene. Osim toga odredbom člana 32. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa isključeno je sticanje prava svojine po pravnom osnovu okupacije, zbog čega je tužbeni zahtev neosnovan.

Osnovano se u reviziji tužilje ukazuje da drugostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev.

Odredbom člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Odredbom člana 72. stav 2. i 3. istog zakona propisano je da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova (stav 2.) Savesnost državine se pretpostavlja (stav 3.).

Dakle, za sticanje prava svojine po osnovu vanrednog održaja potrebna je savesnost sticaoca i državinski rok od 20 godina. Savesnost državine se pretpostavlja (tužena nije dokazala nesavesnost tužilje). Činjenica na koju se poziva drugostepeni sud da je majka tužilje postala vlasnik tri parcele ukupne površine od 1 ha 86 ari 96 m2 pa je stoga mogla znati da spornu površinu poljoprivrednog zemljišta od 34 ara i 97 m2 drži u posedu bez pravnog osnova, ne vodi zaključku da je bila nesavesna, imajući u vidu da se parcela koja je predmet spora nalazi odmah pored parcele koja je vraćena majci tužilje i parcele koja je vraćena njenoj sestri, a u posed kojih parcela ih je uveo geometar Komisije za vraćanje zamljišta. Državinski rok od 20 godina koji se računa od 04.07.1996. godine (dana stupanja na snagu Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa „Službeni list SFRJ“, broj 29/96 od 26.06.1996. godine kojim je brisan član 29. zakona), do dana zaključenja glavne rasprave je istekao, a tužilju niko nije uznemiravao u mirnoj državini ove katastarske parcele sve vreme roka koje je potrebno za održaj (tuženi je podneo odgovor na tužbu dana 07.07.2016. godine)

Po nalaženju ovog suda drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo odredbu člana 32. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, navodeći da je u konkretnom slučaju isključeno sticanje prava svojine po pravnom osnovu okupacije iz člana 32. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Prema članu 32. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa okupacija predstavlja originalan način sticanja prava svojine jednostranim aktom pribavioca na stvarima koje ne pripadaju nikome (res nullius), čime je ozakonjena državina napuštenih stvari. Ničijim stvarima se smatraju stvari koje nikada nisu bile u svojini nekog lica (izvorno ničije stvari) ili stvari koje su bile u nečijoj svojini, pa ih je vlasnik napustio manifestujući volju za napuštanjem. Iz citirane odredbe zakona proizilazi da je pojam ničijih stvari znatno sužen i ograničen samo za napuštene pokretne stvari koje se njihovim uzimanjem u državinu (okupacija) mogu steći u svojinu. Osim toga, nepokretnosti ne mogu biti ničije stvari, imajući u vidu odredbu člana 8. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“ broj 40/2005... 6/2015) kojim je propisan krug zakonskih naslednika, pa je tako stavom 5. propisano da je Republika Srbija poslednji zakonski naslednik, dok je odredbom člana 21. istog zakona propisano da Republika Srbija nasleđuje ako ostavilac nema drugih zakonskih naslednika (stav 1), Republika Srbija se ne može odreći nasledstva nasleđa (stav 2), zaostavština koju Republika Srbija nasledi postaje državna imovina (stav 3).

Sa iznetih razloga na konkretni pravni odnos ne može da se primeni odredba člana 32. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Imajući u vidu utvrđene činjenice, i to da su pravni prethodnik tužilje i tužilja u nesmetanoj državini katastarske parcele .../... „...“ u površni od 34 i 97 m2 LN ... KO ... neprekidno duže od 20 godina, te da tužena nije dokazala nesavesnost tužilje i njenog pravnog prethodnika (na tuženoj je bio teret dokazivanja, jer se savesnost pretpostavlja, saglasno odredbi člana 72. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa), Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je s obzirom na uspeh u postupku po reviziji, na osnovu odredbe člana 150, 154. i 163. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić