Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 9291/19 od 02.12.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, tako što je tužena obavezana da tužilji na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade u periodu od 01.03.2011. do 01.04.2011. godine, isplati iznos od 379.463,62 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 13.04.2011. godine, do isplate. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke, tako što je tužena obavezana da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 135.100,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 6.000,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu i odluci o troškovima postupka, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) ispitao je pobijanu presudu primenom člana 408. tog zakona i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju reviziji sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je 01.10.2008. godine, zasnovala radni odnos u IPM „BB“ kao rukovodilac na određeno vreme od 4 godine, sa platom od 5.000 evra mesečno. Rešenjem Višeg suda u Beogradu Ki 165/11 od 03.03.2011. godine, tužilji je određen pritvor koji je ukinut rešenjem istog suda Ki 165/11, Kv1 410/11 od 01.04.2011. godine. Presudom Višeg suda u Beogradu K 691/11 od 06.11.2013. godine, tužilja je oslobođena od optužbe da je izvršila krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ RS i ova odluka je postala pravnosnažna dana 12.06.2014. godine. Odlukom poslodavca IPM „BB“ od 14.03.2011. godine, tužilja je udaljena sa rada od 01.03.2011. godine, kada je lišena slobode zbog određenog pritvora, dok pritvor traje, sa pravom na naknadu zarade u visini od 1/4 osnovne zarade koja joj je isplaćena za mart mesec 2011. godine, u iznosu od 126.487,88 dinara, što odgovara dinarskoj protivvrednosti novčanog iznosa od 1.250 evra obračunatog po srednjem kursu na dan 13.04.2011. godine, kao dana isplate. Veštačenjem je utvrđeno da je razlika u zaradi tužilje za mart 2011. godine iznos od 3.750,00 evra koji na dan isplate zarade 13.04.2011. godine, u dinarskoj protivvrednosti iznosi 379.463,62 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje za naknadu štete u vidu izgubljene zarade, kao neosnovan, nalazeći da tužilji kao zaposlenoj za vreme privremenog udaljenja sa rada, zbog boravka u pritvoru u skladu sa članom 169. Zakona o radu, pripada razlika između iznosa naknade zarade primljene po osnovu člana 168. ovog zakona i punog iznosa osnovne zarade ako je krivični postupak protiv nje obustavljen pravnosnažnom odlukom ili ako je pravnosnažnom odlukom oslobođena od optužbe, ali da tužena nije pasivno legitimisana za isplatu razlike u zaradi, jer je tužiljin poslodavac umanjio zaradu postupajući na osnovu zakonskih ovlašćenja.

Drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište u pogledu zahteva tužilje za naknadu štete u visini razlike između primljene zarade i punog iznosa osnovne zarade, nalazeći da je tužena u obavezi da tužilji isplati utvrđeni iznos razlike kao licu neosnovano lišenom slobode u smislu člana 18. Zakonika o krivičnom postupku, budući da odredbe Zakona o radu (članovi 168. stav 2. i 169.) propisuju da naknadu zarade isplaćuje poslodavac na teret organa koji je pritvor odredio, što znači da stiče pravo regresa prema tuženoj. U situaciji kada poslodavac zaposlenom nije isplatio razliku zarade, zaposleni ima pravo izbora da zaradu potražuje od svog poslodavca ili od tužene kao naknadu štete. Zato je prvostepena presuda u navedenom delu preinačena i tužbeni zahtev usvojen.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Prema članu 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koja mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Po članu 18. Zakonika o krivičnom postupku, lice koje je neosnovano lišeno slobode ili osuđeno za krivično delo ima pravo na naknadu štete od države i druga prava propisana zakonom. Prema članu 168. stav 2. Zakona o radu, naknada zarade za vreme privremenog udaljenja sa rada u smislu člana 166. ovog zakona isplaćuje se na teret organa koji je odredio pritvor, a po članu 169. zaposlenom za vreme privremenog udaljenja sa rada, u smislu čl. 165. i 166. ovog zakona, pripada razlika između iznosa naknade zarade primljene po osnovu člana 168. ovog zakona i punog iznosa osnovne zarade, ako krivični postupak protiv njega bude obustavljen pravnosnažnom odlukom, ili ako pravnosnažnom odlukom bude oslobođen optužbe, ili je optužba protiv njega odbijena, ali ne zbog nenadležnosti. U ovoj činjenično-pravnoj situaciji, tužilja je pravnosnažnom presudom krivičnog suda oslobođena od optužbe da je izvršila krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica, iz čega sledi da je neosnovano lišena slobode određivanjem pritvora, zbog čega je udaljena sa rada dok je pritvor trajao, sa pravom na naknadu zarade u visini od 1/4 osnovne zarade. Pritvor je određen od strane državnog organa, pa tužena odgovara za štetu koju je tužilja pretrpela u visini razlike umanjene zarade koja joj je isplaćena za vreme privremenog udaljenja sa rada i punog iznosa osnovne zarade. Na osnovu potvrde IPM „BB“ od 29.09.2014. godine, utvrđeno je da je tužilji zaposlenoj na radnom mestu generalnog direktora isplaćena naknada zarade za mart mesec 2011. godine, u iznosu od 126.487,88 dinara, što odgovara dinarskoj protivvrednosti novčanog iznosa od 1.250 evra obračunatog po srednjem kursu na dan isplate, dok je veštačenjem utvrđeno da razlika do punog iznosa osnovne zarade za mart 2011. godine iznosi 3.750 evra, što je u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate zarade 13.04.2011. godine 379.463,62 dinara. Tužena u postupku nije dokazala suprotno, da je poslodavac isplatio tužilji razliku do punog iznosa osnovne zarade na teret organa koji je odredio pritvor, pa su kao neosnovani ocenjeni revizijski navodi kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, kao i pravilna primena materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić