Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/2023 – dr. zakon) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), te da o dozvoljenosti i osnovanosti te revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni sud je ispitao razloge za izuzetnu dozvoljenost revizije koju je tužilac izjavio protiv navedene drugostepene presude i rešio da ne dozvoli odlučivanje o reviziji.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o tužbenom zahtevu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju koga je zaključio VV iz ..., kao primalac izdržavanja sa BB iz ..., ovde tuženim, kao davaocem izdržavanja. Primalac izdržavanja preminuo je nakon zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju od 02.10.2012. godine, ubrzo, tokom 2013. godine. Za života je podneo tužbu protiv ovde tuženog radi raskida ugovora, ali je postupak okončan rešenjem kojim je utvrđeno da je tužba povučena. Tužiocu je pokojni VV bio očuh. Tužbu je tužilac u ovoj parnici podneo 22.10.2019. godine. Prema razlozima sadržanim u drugostepenoj presudi, tužbeni zahtev odbijen je zbog nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, zaključenog između trećih lica.

U reviziji revident obrazlaže svoj stav o pravilnoj primeni materijalnog prava kod odlučivanja o zahtevu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, pozivom na odredbe članova Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o nasleđivanju. Razloge revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava revident zasniva na tvrdnji da je u sprovedenom postupku sud propustio da raspravi bitne činjenice o neispunjenju ugovora o doživotnom izdržavanju sa strane tuženog kao davaoca izdržavanja. Aktivnu legitimaciju zasniva na okolnosti da je već ranije imao zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju kao davalac izdržavanja, sa VV, kao primaocem izdržavanja, i tvrdnji da je primalac izdržavanja bio zadovoljan realizacijom ugovornih obaveza od strane tužioca, te bi tužilac nakon smrti primaoca izdržavanja stekao pravo svojine na nepokretnosima – imovini koja je bila predmet ugovora.

Međutim, sama po sebi eventualno pogrešna primena materijalnog prava nije dovoljna za izuzetnu dozvoljenost revizije. U konkretnom slučaju, nema takvih pitanja koja su u ovoj parnici bila postavljena, a u opštem su interesu ili su u interesu ravnopravnosti građana. Revident ne ukazuje na drugačiju sudsku praksu izraženu u pravnosnažnim presudama ili odlukama Vrhovnog suda u odlučivanju o istovetnim tužbenim zahtevima zasnovanim na istom činjeničnom i pravnom osnovu.

Prema razlozima presude i načinu na koji je sud primenio relevantno materijalno pravo kod odlučivanja o tužbenom zahtevu, sadržano u Zakonu o nasleđivanju, Vrhovni sud je ocenio da nema potrebe za odlučivanjem o posebnoj reviziji radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti radi ujednačavanja sudske prakse ili zbog potrebe za novim tumačenjem prava.

Prema iznetom je Vrhovni sud rešio kao u prvom stavu izreke ovog rešenja.

Ocenjujući dozvoljenost revizije, Vrhovni sud je primenom odredaba člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku našao da revizija nije dozvoljena. Vrednost predmeta spora utvrđena je na iznos od 19.000,00 dinara, što je očigledno ispod dinarske protivvrednosti iznosa od 40.000 evra na dan podnošenja tužbe, 22.10.2019. godine, po srednjem kursu Narodne banke Srbije. Stoga je Vrhovni sud primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. Zakona o parničnom postupku odbacio reviziju kao nedozvoljenu, u drugom stavu izreke ovog rešenja.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić