Protiv pravnosnažne presude donete u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev i odlučeno o troškovima postupka, tuženi-protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 3. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac-protivtuženi pozajmio je tuženom-protivtužiocu iznos od ukupno 21.000,00 evra, na osnovu tri usmena ugovora o zajmu i to: dana 13.11.2009. godine (15.000 evra), dana 06.01.2010. godine (3.000 evra) i dana 15.03.2010. godine (3.000 evra). Rok vraćanja pozajmice od 15.000 evra bio je pet meseci, sa obavezom plaćanja kamate svakog meseca. Tuženi-protivtužilac je zajam uzeo radi ulaganja i proširenja svoje delatnosti, odnosno izgradnje klanice. Tuženi- protivtužilac je plaćao kamatu mesečno. Tužilac-protivtuženi je tuženom- protivtužiocu poslao dve opomene radi vraćanja duga i to: prvu 15.03.2010. godine (koja se odnosi na pozajmicu od 3.000 evra), a drugu 05.08.2013. godine (koja se odnosi na pozajmicu iznosa od 15.000 evra). Nakon toga, stranke su zaključile i pismeni ugovor o zajmu dana 12.08.2013. godine na iznos od 21.000 evra, sa ugovorenim rokom vraćanja zajma 30 dana od dana njegovog zaključenja. Po sačinjavanju pismenog ugovora o zajmu, tužilac-protivtuženi je pocepao priznanice o prethodnim pozajmicama, dok je tuženi-protivtužilac sačuvao priznanicu od 13.11.2009. godine (koja glasi na iznos zajma od 15.000 evra, sa rokom vraćanja od pet meseci). Novac na ime mesečne kamate (u devizama), tuženi-protivtužilac je nekad davao lično supruzi tužioca- protivtuženog (najčešće) ili tužiocu-protivtuženom u svojoj kući ili lokalu – mesari (u ...), a kada nije imao devize davao je u dinarima ili u mesu (sve u odgovarajućoj protivvrednosti), a nekad preko trećih lica: svog zeta i svojih unuka, ali i preko bivšeg zeta tužioca-protivtuženog. Po osnovu kamate na glavni dug, u periodu od 15.12.2009. godine zaključno sa 01.02.2016. godine tuženi-protivtužilac je isplatio tužiocu-protivtuženom iznos od ukupno 23.370 evra, prosečno (prema pismenoj evidenciji supruge tuženog -protivtužioca).

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave (na kojoj su ponovljeni dokazi izvedeni pred prvostepenim sudom) ukinuo prvostepenu presudu, nalazeći da se zasniva na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, i odlučio o tužbenim zahtevima stranaka tako što ih je usvojio, s pozivom na član 231. ZPP u vezi članova 66. stav 1., 141., 399. stavovi 1. i 4., 557. i 558. Zakona o obligacionim odnosima. Prema stavu drugostepenog suda, između stranaka je dana 12.08.2013. godine zaključen prividni pismeni ugovor o zajmu (čija ništavost je predmet protivtužbenog zahteva) jer tada nije bilo nikakve predaje novca, već je zaključenje ugovora imalo za cilj obezbeđenje potraživanja tužioca- protivtuženog prema tuženom-protivtužiocu iz već postojećih usmenih ugovora o zajmu od 13.11.2009. godine (15.000 evra), 06.01.2010. godine (3.000 evra) i 15.03.2010. godine (300,00 vera), zbog čega je utvrdio njegovu ništavost. S druge strane, kako ugovor o zajmu ne traži pisanu formu, zaključio je da su stranke u međusobnom obligaciono-pravnom odnosu na osnovu usmenih ugovora o zajmu od 13.11.2009. godine (iznos od 15.000 evra), 06.01.2010. godine (iznos od 3.000 evra) i 15.03.2010. godine (iznos od 3.000 evra), sve ukupno 21.000 evra, što među stranakama nije bilo sporno. Tuženi-protivtužilac nije dokazao da su predmetni usmeni ugovori o zajmu zelenaški pravni poslovi (član 141. ZOO), jer je pozajmice uzeo radi proširenja svog posla, a ni da je ugovorena kamata (koju je on plaćao) protivna članu 399. ZOO, jer se ta činjenica može utvrditi samo na osnovu stručnog nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke ili izveštaja banaka o visini kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju (za predmetni period). A i da se radi o zelenaškim pravnim poslovima, tuženi-protivtužilac je pristao da plaća predmetnu kamatu i to dugi niz godina (od 15.12.2009. godine zaključno sa 01.02.2016. godine), ne koristeći se pravom da zahteva da se njegova obaveza smanji na pravičan iznos u roku od 5 godina od dana zaključenja ugovora (član 141. stav 4. ZOO).

Osnovano se revizijom tuženog-prtotivtužioca ukazuje da je pobijana presuda u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema članu 399. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO, stopa ugovorne kamate između fizičkih lica ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju; ako je ugovorena veća kamata od dozvoljene, primeniće se najveća dozvoljena stopa kamate (stav 4.). Prema članu 557. ovog zakona, ugovorom o zajmu obavezuje se zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili koje druge zamenljive stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta.

Među stranakama se kao sporno postavilo pitanje se da li je između stranaka bilo ugovoreno plaćanje kamate na zajam, ako jeste da li je ugovorena kamata bila viša od zakonom propisane između fizičkih lica i s tim u vezi da je plaćanjem takve kamate tuženi-protivtužilac kao dužnik vratio tužiocu-protivtuženom kao poveriocu glavni dug u celosti ili delimično.

U konkretnom slučaju, nije nesumnjivo razjašnjeno šta je među strankama bilo ugovoreno tj. da li je bilo ugovoreno plaćanje kamate (kako je to tvrdio tužilac- protivtuženi) ili se radilo o zajmu, bez kamate, sa vraćanjem na rate (kako je to tvrdio tuženi-protivtužilac). Ako je bilo ugovoreno plaćanje mesečne kamate za svaku od učinjenih pozajmica, ostalo je nerazjašnjano koliko je ta kamata iznosila na mesečnom nivou po svakoj od tih pozajmica (odnosno koliko je iznosila stopa ugovorene kamate). Prema pismenoj evidenciji supruge tuženog-protivtužioca, u periodu od 15.12.2009. godine zaključno sa 01.02.2016. godine (koji period obuhvata 74 meseca) tuženi-protiv tužilac je gotovo svakog meseca (sa nekim izuzecima) davao tužiocu-protivtuženom novčane iznose bliže navedene u tim zapisima, ukupno mu isplativši u tom periodu u devizama, dinarima i u robi-mesu) iznos od 23.370 evra (prosečno po 315,81 evro mesečno). Kada je reč o pravnoj prirodi ovih davanja, drugostepeni sud zaključuje da je reč o davanjima na ime kamate (zasnivajući takav stav očigledno na stranačkom iskazu tužioca-protivtuženog), a da glavni dug nije vraćen.

Po oceni Vrhovnog suda, ako bi se i prihvatilo da je reč o davanjima dužnika isključivo na ime ugovorene kamate, drugostepeni sud (koji je otvorio raspravu) imao je obavezu, što nije učinio, da utvrdi visinu ugovorene kamate među strankama po učinjenim pozajmicama i da oceni da li je ona prelazila zakonom propisanu između fizičkih lica u spornom periodu (član 399. stav 1. ZOO), posebno imajući u vidu da su podaci o kamatnim stopama koje se u mestu ispunjenja plaćaju na štedne uloge po viđenju javno dostupni, i ako prelazi da primenom najveće dozvoljene stope kamate (stav 4.), prostim matematičkim računom (usled izostanka predloga za izvođenje dokaza veštačenjem) razjasni da li je i u kojoj meri kroz plaćanje ugovorene kamate tuženi-protivtužilac kao dužnik otplatio i deo glavnog duga prema tužiocu- protivtuženom kao poveriocu.

Pravilo o teretu dokazivanja (član 231. ZPP) omogućava sudu da se u okvirima procesne i dokazne aktivnosti stranaka kreće kroz postupak i da na osnovu rezultata dokaznog postupka, formira stav o bitnim činjenicama i odluči o tužbenom zahtevu. Samo po sebi izvođenje dokaza finansijskim veštačnjem je nužno uvek onda kada sud ne poseduje stručno znanje da utvrdi neku bitnu činjenicu. Ali ako sud ima mogućnost da, na osnovu javno dostupnih podataka (sajt Narodne banke Srbije), dođe do potrebih podataka (podaci o kamatnim stopama koje se u mestu ispunjenja plaćaju na štedne uloge po viđenju), na osnovu kojih bi prostim matematičkim računom (čak i kada to iziskuje vreme i napor) mogao da utvrdi bitne činjenice, po oceni Vrhovnog suda pravilo o teretu dokazivanja treba tumačiti šire.

Stoga će u ponovnom postupku drugostepeni sud nesumnjivo razjasniti pravu volju stranaka prilikom zaključenja usmenih ugovora o zajmu i zavisno od toga, oceniti pravnu prirodu novčanih davanja koje je tuženi-protivtužilav vršio tužiocu-protivtuženom tokom dužeg vremenskog perioda počev od 15.12.2009. godine zaključno sa 01.02.2016. godine tj. da li se radi o davanjima na ime vraćanja dela glavnog duga ili samo na ime ugovorene kamate, a slučaju da je reč o ugovorenoj kamati da li je kroz plaćanje iste tuženi-protivtužilac isplatio deo glavnog duga, od čega zavisi i pravilna odluka o tužbenom zahtevu.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, a ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković