Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5976/2016 od 09.11.2016. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Smederevu P 2785/15 od 02.03.2016. godine u prvom stavu izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilji na ime naknade štete za duševne bolove zbog naruženosti isplati iznos od 39.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.03.2016. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Smederevu P 2785/15 od 02.03.2016. godine u drugom stavu izreke. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u trećem stavu izreke presude Osnovnog suda u Smederevu P 2785/15 od 02.03.2016. godine, tako što je obavezna tužilja da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 90.120,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema presude. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu - dela kojim je preinačena presuda prvostepenog suda i odlučeno o troškovima postupka,tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga.

Ispitujući pravilnost drugostepene presude u pobijanom delu, u smislu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se, iako je izjavljena iz svih zakonskih razloga, posebno ne ukazuje na postojanje drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. navedenog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je vlasnica lekarske ordinacije u kojoj je 08.10.2008.godine izvršeno uklanjanje tetovaže sa tužiljine leve nadlaktice. Tužilja je pre obavljene intervencije potpisala saglasnost da se ista obavi u lokalnoj anesteziji i da je upoznata sa načinom, tokom lečenja i posledicama. Uklanjanje tetovaže izvršeno je hirurškim putem - tangencijalnom ekcizijom, skidanjem kože uz postavljanje vazelinske gaze i zavoja, tužilji određena terapija protiv bolova, naloženo mirovanje i za sutradan zakazan kontrolni pregled. Kod ove hirurške metode način rešavanja nastalog defekta kože zavisi od debljine skinute kože - ako se odstrani puna debljina kože defekt se pokriva slobodnim kožnim autotransplantatom koji se uzima sa druge regije tela, a ako se ne skida puna debljina kože onda se defekt može ostaviti da spontano zarasta i postoperativni tretman tada podrazumeva obavezna periodična previjanja do potpunog zarastanja rane, a nakon toga je potrebna nega i lokalni tretman ožiljka kremama, gelovima i silikonskim pločicama u trajanju od šest meseci do dve godine. Na osnovu postojeće lekarske dokumentacije, kao i zbog činjenice da se tužilja javila na ponovni pregled tek 05.08.2009. godine, nije bilo moguće utvrditi da li je urađena tangencijalna ekcizija pune ili parcijalne debljine kože i da li je bilo propusta na strani tužene. I kada je zahvat obavljen u skladu sa pravilima struke postoji mogućnost stvaranja hipertrofičnog ožiljka kao na tužiljinoj koži jer reakcija zavisi od individualne sklonosti pacijenta ka formiranju takvog ožiljka i od postoperativnog tretmana. Usled estetske naruženosti tužilja je trpela duševne bolove srednjeg intenziteta u trajanju od dva meseca po završetku lečenja i još tri meseca duševne bolove slabog intenziteta, a potom se duševni bolovi javljaju povremeno i kratko traju pri susretu sa novim, nepoznatim licima.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je, imajući u vidu da hipertrofični ožiljak nakon uklanjanja tetovaže nastaje kao posledica reakcije organizma pacijenta i sprovedenog postoperativnog tretmana, zaključio da postoji podeljena odgovornost i podjednak doprinos stranaka za nastalu nematerijalnu štetu. Po nalaženju tog suda, tužilja se zbog nastalih problema na mestu uklonjene tetovaže nije blagovremeno obratila tuženoj, a tužena je propustila da zakaže kontrolni pregled i primeni terapiju kojom bi šteta bila smanjena. Iz tih razloga prvostepeni sud je, primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, odredio visinu pravične novčane naknade za duševne bolove zbog naruženosti u iznosu od 78.000,00 dinara, ali je tužilji na osnovu člana 192. istog zakona dosudio naknadu u iznosu od 39.000,00 dinara koja je srazmerna njenom dopirnosu u nastanku štete.

Prema shvatanju drugostepenog suda, zaključak o odovornosti tužene zbog propusta da zakaže kontrolni pregled zasnovan je na pogrešno primenjenom materijalnom pravu - odredbama članova 154. stav 1. i 158. Zakona o obligacionim odnosima, i ne može se kvalifikovati kao lekarska greška usled koje je tužilji prouzrokovna šteta. Po nalaženju tog suda, operativni zahvat uklanjanja tetovaže po redovnom toku stvari ostavlja posledice - ožiljke, koji mogu biti izraženi u većoj i manjoj meri i kada je zahvat obavljen u skladu sa pravilima struke, jer to zavisi od individualne sklonosti pacijenta i postoperativnog tretmana, sa čim je tužilja bila upoznata i to svojim potpisom potvrdila.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u ovoj pravnoj stvari drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio presudu prvostepenog suda i odbio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti.

Odredbom člana 40. stav 1. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 107/05) propisano je da pacijent koji zbog stručne greške zdravstvenog radnika, odnosno zdravstvenog saradnika, u ostvarivanju zdravstvene zaštite pretrpi štetu na svom telu, ili se stručnom greškom prouzrokuje pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja, ima pravo na naknadu štete po opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Prema članu 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Krivica štetnika, u smislu člana 158. Zakona o obligacionim odnosima, postoji kada je šteta prouzrokovana namerno ili nepažnjom.

Uklanjanje tetovaže sa dela tužiljinog tela izvršeno je medicinski priznatom metodom skidanja slojeva kože, ali zbog proteka vremena od izvršene intervencije nije bilo moguće utvrditi da li je odstranjena puna debljina kože ili ne, od čega inače zavisi način otklanjanja tako nastalog defekta na koži. Iz istog razloga nije bilo moguće utvrditi ni da li je bilo propusta tužene u obavljanju ove intervencije. Tužilja je pre izvršene intervencije potpisala saglasnost da se ista obavi u lokalnoj anesteziji i bila je upoznata sa načinom lečenja i posledicama. Posledica ovakve intervencije, i kada se uradi po pravilima struke, je pojava ožiljka na koži, pa i hipertrofičnog ožiljka kakav postoji kod tužilje. Nastanak takvog ožiljka zavisi od individualnih sklonosti pacijenta, ali i od postoperativne nege, odnosno primenjene hiruške tehnike. Postoperativna nega rane, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, podrazumeva i kontrolne preglede kojima bi se blagovremeno uočilo stvaranje ožiljka i primenila odgovarajuća terapija sa ciljem da se izbegne njegovo stvaranje, ili isto svede na meru koja ne bi prouzrokovala naruženje. U konkretnom slučaju, tužena nije dokazala da je zakazala kontrolne preglede, što predstavlja njen propust u postoperativnoj nezi tužilje i doprinos u nastanku štete - duševnih bolova zbog naruženosti koji opravdavaju dosuđivanje novčane naknade. Visina naknade u iznosu od 78.000,00 dinara određena je pravilnom primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, ali tužilji pripada samo srazmerno smanjeni iznos naknade od 39.000,00 dinara jer je propust da se blagovremeno obrati tuženoj doprinela da šteta nastane, odnosno da bude veća.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Preinačenje drugostepene presude i odbijanje žalbe tužene na odluku o usvajanju tužbenog zahteva ima za posledicu preinačenje i odluke nižestepenih sudova o troškovima postupka, u smislu člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku. Naime, u slučaju delimičnog uspeha tužioca u sporu za naknadu nematerijalne štete, troškovi postupka na ime nagrade za rad advokata i na ime sudske takse određuju se u visini dosuđenog iznosa naknade, a tužilac ima pravo na naknadu svih troškova veštačenja nezavisno od visine dosuđene naknade, ukoliko je veštačenje bilo nužno.

Imajući izloženo u vidu, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, tužilja ima pravo na naknadu parničnih troškova u ukupnom iznosu od 195.544,00 dinara. U ovaj iznos uračunati su i troškovi za: sastav tužbe u iznosu od 6.000,00 dinara i sastav žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara; za stupanje na 13 održanih ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara, sedam neodržanih ročišta u iznosu od po 4.500,00 dinara; sudske takse u ukupnom iznosu od 12.400,00 dinara. Visina ovih troškova određena je primenom Advokatske tarife i taksene tarife prema vrednosti predmeta spora od 39.000,00 dinara - što su dosuđene novčane naknade nematerijalne štete. Tužilji pripada pravo i na naknadu troškova za veštačenje u iznosu od 36.144,00 dinara, bez obzira na njen delimični upeh u sporu.

Shodno izloženom, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić