Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragica Gostović Somborac, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Novog Sada, koga zastupa Pravobranilaštvo Grada Novog Sada, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1792/21 od 09.09.2021. godine, na sednici održanoj 23.03.2022. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1792/21 od 09.09.2021. godine i predmet vraća tom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 431/20 od 02.06.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev u preostalom nepresuđenom delu kojim je traženo da se obaveže tuženi Grad Novi Sad da tužilji isplati iznos od 15.193.140,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji nadoknadi troškove postupka u iznosu od 835.375,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1792/21 od 09.09.2021. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilje je odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), pa je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja AA je vlasnik parc. br. .. upisane u listu nepokretnosti br. .. k.o. Novi Sad III i parc. br .., .., .., .., .., .., sve upisane u list nepokretnosti br. .. k.o. Novi Sad III. Navedene parcele tužilja je nasledila iza svog oca BB i brata VV. Planom detaljne regulacije Mali Beograd - Veliki rit II u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“ br. 53 od 02.09.2016. godine) delovi napred navedenih parcela namenjeni su za saobraćajne površine. Elaborat parcelacije za lokalitet Mali Beograd i Veliki Rit, na kom se nalaze predmetne parcele, izrađen je na osnovu UTU br. 533-8/88 i 472-4/89, po zahtevu JP „Građevinsko zemljište“ Novi Sad br. 03-521 od 23.01.1992. godine i ugovora zaključenog sa Društvenim fondom za građevinsko zemljište opštine Novi Sad iz 1992. godine. U planu katastra vodova, na predmetnim parcelama su ucrtani vodovi. Izgradnja ulica, te asfaltiranje puteva i objekata javne rasvete na navedenom lokalitetu započeti su otprilike 2005. godine. Ni tužilji, ni njenim pravnim prethodnicima, nije isplaćena naknada na ime oduzetih parcela. Predmetne parcele su u skladu sa Planom detaljne regulacije privedene nameni i u prirodi predstavljaju javne površine - ulice ili zaštitni zeleni pojas duž kojih su izgrađeni stambeni/stambeno-poslovni objekti sa vodovodom, kanalizacijom, gasnim i elektro i telekomunikacionim instalacijama i javnom rasvetom. Veštačenjem je, za svaku predmetnu parcelu, utvrđeno faktičko stanje i činjenice o nemogućnosti tužilje da ih koristi. Sve predmetne parcele su većim delom svoje površine okupirane izgrađenim različitim infrastrukturnim objektima, ili ih koriste vlasnici susednih parcela kojima predstavljaju jedini mogući pristup već izgrađenim objektima na tim parcelama. S obzirom na situaciju na terenu, a uzimajući u obzir i veličinu parcela, vlasniku je u potpunosti onemogućeno korišćenje predmetnih parcela. Tržišna vrednost predmetnih parcela procenjena je na iznos od 35,58 evra/m2, tj. 4.197,00 dinara/m2, ukupno 15.193.140,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, pozivajući se na pravilo o teretu dokazivanja, smatrajući da tužilja nije dokazala u kom obimu su radnjama tuženog predmetne parcele faktički oduzete od tužilje radi privođenja planiranoj nameni, te da stoga nema mesta isplati naknade u visini tržišne vrednosti oduzete imovine primenom odredaba člana 1. stav 1. Protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava, člana 58. Ustava Republike Srbije, člana 10. Zakona o javnoj svojini i člana 2. stav 2. Zakona o planiranju i izgradnji.

Drugostepeni sud je prihvatio zaključak prvostepenog suda da je tužilja onemogućena da koristi predmetne parcele ne samo usled radnji organa javne vlasti, već i zbog toga što su pojedine delove predmetnih parcela zauzeli vlasnici susednih nepokretnosti, za šta tuženi ne može biti odgovoran, a da nema mesta obavezivanju tuženog na isplatu naknade ni u slučaju pojedinih parcela kod kojih postoji isključivo zauzeće u vidu postojanja javnog puta kao dobra u opštoj upotrebi, iz razloga što je ostalo neutvrđeno koliko to zauzeće tačno iznosi, koja obaveza dokazivanja je bila na tužilji, u smislu člana 228. u vezi sa članom 231. stav 2. ZPP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ovakav zaključak drugostepenog suda se za sada ne može prihvatiti kao pravilan jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

U konkretnom slučaju, nejasan je stav drugostepenog suda da tužilja nema pravo na traženu naknadu jer nije dokazala da je faktičkim radnjama tuženog onemogućena u vršenju svojinskih ovlašćenja i u kom obimu, kod utvrđenih činjenica da je tužilja vlasnik spornih parcela, da su prema planskim dokumentima tuženog predmetne parcele namenjene za javno građevinsko zemljište - saobraćajne površine i da su na terenu privedene nameni i predstavljaju javne površine - ulice ili zaštitni zeleni pojas duž kojih su izgrađeni stambeni/stambeno-poslovni objekti sa vodovodom, kanalizacijom, gasnim i elektro i telekomunikacionim instalacijama i javnom rasvetom. Veštačenjem je, za svaku predmetnu parcelu, utvrđeno faktičko stanje i činjenice o nemogućnosti tužilje da ih koristi. Naime, samim tim što su parcele tužilje predviđene za izgradnju ulice i kao takve ušle u urbanistički plan, planske dokumente tuženog-Plan detaljne regulacije, što je na terenu i izvršeno, nastala je obaveza tuženog da isplati naknadu. Okolnost da sporne parcele nisu sve i u celoj površini iskorišćene za predviđenu namenu, nije od uticaja na pravo tužilje da traži naknadu za celu površinu parcela, jer je radnjama tuženog onemogućena da svoje parcele koristi, na njima gradi i vrši druga svojinska ovlašćenja. Bez obzira što zakon ne poznaje pojam faktička eksproprijacija ona uvek postoji kada se na zemljištu koje nije formalno eksproprisano grade putevi, infrastrukturni i drugi objekti od javnog i opšteg interesa iako ne postoji odluka – rešenje o oduzimanju zemljišta i kao faktički akt javne vlasti pretpostavlja preduzimanje određenih radnji kojima se menja karakter faktički zauzetog zemljišta, čime se vlasnik ili korisnik zemljišta lišava svog prava, a krajnji korisnik snosi odgovornost prema njemu, ukoliko je zemljište privedeno nameni, a da mu prethodno nije oduzeto, tako da u slučaju faktičke eksproprijacije vlasnik ili korisnik zauzetog zemljišta ima pravo na odgovarajuću naknadu. Takav stav se temelji na dugogodišnjoj praksi Evropskog suda za ljudska prava u primeni protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava po kojoj „gubitak svake mogućnosti da raspolažu svojom imovinom kao i neuspeh pokušaja preduzetih da se situacija popravi, doveli su do ozbiljnih posledica da bi se ova situacija smatrala slučajem de facto eksproprijacije na način koji nije u skladu sa pravom na mirno uživanje imovine. Otuda se tu radi o povredi prava iz člana 1. protokola i ta povreda traje sve do momenta uspostavljanja ravnoteže interesa, a to će nastupiti kada se vlasnik adekvatno obešteti“ (odluka Papa Mičalopulos protiv Grčke iz 1988. godine). Ustavni sud ima identičan stav, smatrajući da ako se radi o prelasku de facto zemljišta u svojini vlasnika u namenu koja se može upodobiti opštoj upotrebi, odnosno javnoj svojini, i da samim tim što je ušlo u plan ulazi u javnu svojinu, da u tom slučaju jedinica lokalne samouprave ima obavezu da ranijem vlasniku isplati odgovarajuću naknadu pri čemu se radi o nezastarivom pravu (odluka Ustavnog suda Už 206/2015 od 22. juna 2017. godine), a sve s pozivom na pravo na imovinu koje se jemči članom 58. Ustava. Takav stav je jasno izrazio i ovaj sud u čitavom nizu svojih odluka. U konkretnom slučaju izgradnjom saobraćajnica promenjena je namena navedenih parcela i ne radi se više o privatnom dobru, već o javnom dobru – o javnoj saobraćajnoj površini, koja je po sili zakona postala javna svojina i koju koristi neograničen broj ljudi, pa i vlasnici susednih parcela kojima je onemogućen drugi pristup svojim parcelama, zbog čega povraćaj parcela u državinu tužilje nije moguć, odnosno vlasniku je u potpunosti onemogućeno korišćenje predmetnih parcela. Pri tome činjenica u kojoj meri joj je povređeno pravo na imovinu, odnosno u kojoj površini se parcele koriste kao ulica i zaštitno zelenilo uz ulicu, nije od uticaja na pravo tužilje da potražuje naknadu za cele oduzete parcele, stim da joj naknada pripada za celu površinu koja je ušla u infrastrukturu tuženog Grada Novog Sada.

Da bi se mogli pravilno primeniti napred navedeni stavovi kao izraz pravilne primene materijalnog prava, neophodno je da se najpre tačno identifikuje nepokretnost koja je predmet zauzimanja od strane javne vlasti (faktički eksproprisana), a koja je u vlasništvu tužilje, da se utvrdi obim zauzeća i da li je tim i takvim zauzećem od strane javne vlasti onemogućena u vršenju svojinskih ovlašćenja i korišćenju i drugih nepokretnosti, pri čemu i teret dokazivanja treba posmatrati nešto fleksibilnije u tom smislu da je nužna veća uloga suda u utvrđivanju predmeta faktičke eksproprijacije jer od toga zavisi ishod daljeg postupka, odnosno ostvarivanje prava jedne i druge strane u parnici. Pri tome, svakako da kod troškova koji se pojave radi potpune identifikacije spornih nepokretnosti odnosno utvrđivanja predmeta faktičke eksproprijacije sud treba da primeni pravilo o teretu dokazivanja odnosno da troškove snosi onaj u čiju korist ide izvođenje određenog dokaza odnosno ko tim dokazom hoće da potvrdi svoje navode. U konkretnom slučaju tužilja je predložila veštačenje, urađen je nalaz i mišljenje, zatim vršena i dopuna i saslušanje veštaka, te je za određene parcele utvrđeno da su zauzete od strane javne vlasti, za neke da apsolutno ne postoji mogućnost korišćenja, a da su određeni delovi zauzeti od suseda kojima to predstavlja jedini mogući prilaz do svojih parcela, zbog čega je nepravilan zaključak da tužilja nije dokazala za koje parcele i u kom obimu ima pravo na naknadu zbog faktičke eksproprijacije. Zbog toga je nužno utvrditi koje tačno parcele su faktički eksproprisane od strane tuženog i da se jasno izdvoji sve što spada u infrastrukturu Grada Novog Sada.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će poći od zemljišta koje je u konkretnom slučaju identifikovano po zahtevu tužilje, uporediti sa zauzetim zemljištem prema nalazu veštaka, te na taj način pravilno i potpuno utvrditi predmet i obim faktičke eksproprijacije, te pošto postupi i po ostalim primedbama iz ovog rešenja, doneti na zakonu zasnovanu odluku.

Na osnovu iznetog, primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić