U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz člana 407. stav 1. tačka 3. istog zakona jer je u postupku odlučivanja o žalbi tuženog izjavljenoj na prvostepenu presudu, pravilno primenio odredbe člana 386. stav 1. i člana 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ispitujući prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom i ocenjujući u obrazloženju presude bitne žalbene navode. Zbog eventualno učinjenih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 231. stav 1. ZPP i člana 259. ZPP revizija se ne može izjaviti u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP, pa se u tom delu revizijom po oceni Vrhovnog suda ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 15.05.2007. godine pravni prethodnik tužioca Javno stambeno preduzeće „Zrenjanin“ kao zakupodavac i SUR „Café Loft“ Zrenjanin preduzetnika AA kao zakupca zaključen je ugovor o zakupu poslovnog prostora na određeno vreme u trajanju od pet godina sa mogućnošću obnavljanja istog. Predmet zakupa je ulični poslovni prostor u prizemlju zgrade ukupne površine 127,39m² koji se nalazi u prvoj poslovnoj zoni u Zrenjaninu u ulici ... broj .. . Članom 2. stav 2. ugovora predviđeno je da zakupac plaća za korišćenje poslovnog prostora zakupninu u mesečnom iznosu od 40.382,60 dinara sa posebno obračunatim porezima na dodatu vrednost. Stavom 5. ugovoreno je da će do izmene cene zakupa doći jedino u slučaju izmene odluke SO Zrenjanin o visini mesečne zakupnine za korišćenje poslovnog prostora korisnika Opštine Zrenjanin, s tim što će se u tom iznosu dodati pripadajući iznos PDV-a i to od momenta kada izlicitirana cena zakupa bude manja od one koja bude utvrđena novom odlukom SO Zrenjanin. SUR „Caffe Loft“ Zrenjanin je nastavio sa korišćenjem navedenog poslovnog prostora i nakon isteka ugovora u zakupu. Zakupodavac se tome nije protivio. Na taj način je ugovor produžen na neodređeno vreme koji je trajao sve zaključno sa martom 2017. godine kada je SUR „Caffe Loft“ Zrenjanin brisan iz registra APR. Tužilac potražuje zakupninu od novembra meseca 2016. godine zaključno sa martom 2017. godine. U spornom periodu bila je na snazi Odluka o poslovnom prostoru od 30.09.2014. godine („Službeni list Grada Zrenjanina“, broj 31/14) i Odluka o izmenama i dopunama Odluke o poslovnom prostoru od 02.10.2015. godine („Službeni list Grada Zrenjanina“, broj 24/15). U članu 48. stav 1. Odluke propisana je visina zakupnine za predmetni poslovni prostor u visini od 450,00 dinara m² korisne površine. Danom stupanja na snagu Odluke o izmenama naznačene odluke – članom 58. bilo je propisano da će se visina zakupnine utvrđena u skladu sa članom 48. do zaključno sa članom 54. Odluke usklađivati se sa srednjim kursom NBS na dan nastavljanja i stavljanja mesečnih faktura. Tužilac je ispostavio fakture tuženom za sporni vremenski period. Dug za novembar 2016. godine iznosi 70.772,03 dinara, za decembar 2016. godine 70.928,90 dinara, za januar 2017. godine 71.208,78 dinara, za februar 2017. godine 71.181,73 dinara i za mart 2017. godine 71.213,60 dinara. Proizlazi da je ukupno dugovanje tuženog za ovaj period 355.305,04 dinara. Sve to je tužilac uneo u fakture i dostavio tuženom na isplatu, ali tuženi taj iznos nije uplatio.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da tužilac nije dokazao visinu potraživanja. Tuženi je osporio naznačenu visinu potraživanja a tuženi je bio dužan da predloži izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem što nije učinio. Teret dokazivanja tih činjenica bio je na tužiocu shodno članu 231. ZPP.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda već je preinačio prvostepenu odluku i usvojio tužbeni zahtev tužioca a iz sledećih razloga. Naime, drugostepeni sud je pošao od člana 58. Odluke o usklađivanju sa vrednošću evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan sačinjavanja faktura i shodno odredbama odluke o ceni zakupnine za poslovni prostor kakav je koristio tuženi u spornom periodu i prostim matematičkim obračunom utvrdio da je mesečna zakupnina iznosila za novembar 2016. godine 462,96 dinara m², za decembar 2016. godine 463,99 dinara po m², za januar 2017. godine 465,82 dinara m², za februar 2017. godine 465,64 dinara m² i za mart 2017. godine 465,85 dinara m². Imajući u vidu cenu po m² za površinu lokala od 127,39m² proizlazi da kada se na ove iznose doda PDV od 20% da je visina potraživanja tužioca prema tuženom za sporni period u iznosima koji su opredeljeni u zahtevu. Shodno tim činjenicama i podacima o srednjem kursu NBS za valutu evro, koji su bili javno dostupni, bilo je dovoljno da sud izvede činjenično-pravni zaključak o visini mesečne zakupnine za sporni vremenski period i utvrdi osnovanost potraživanja tužioca. Tuženi, obračun koji je sačinio tužilac u pogledu matematičke tačnosti, nije osporio pa je stoga tužiocu dosuđen traženi iznos kao i kamata shodno članu 277. ZOO od dana kada je podneta tužba u ovom predmetu.

Po oceni Vrhovnog suda, prihvatljiva je pravna argumentacija drugostepenog suda da se na osnovu činjenica koje postoje u spisima predmeta prostim matematičkim proračunom može utvrditi i proveriti visina potraživanja tužioca za sporni vremenski period. Visina zakupnine je opredeljena Odlukom o poslovnom prostoru Grada Zrenjanina i Odlukom o ceni zakupnine za poslovni prostor (član 48. stav 1. tačka 11. i član 58. i član 54) a podaci o srednjem kursu Narodne banke Srbije za valutu evro su javno dostupni podaci pa je sve to bilo dovoljno da sud izvede pravilan činjenični zaključak o visini mesečne zakupnine za sporni vremenski period koji tužilac potražuje od tuženog. U ovakvom slučaju nije bilo neophodno da se izvrši veštačenje od strane veštaka ekonomske struke s obzirom da su postojali svi podaci u pogledu opredeljene visine zakupa i parametri na osnovu kojih se može izvršiti obračun i proveriti tražena visina cene zakupnine tužioca u odnosu na tuženog. U ovom slučaju ne radi se o neophodnosti posebnog stručnog znanja koje bi bilo potrebno da se izvrši provera ovakve matematičke operacije pa su stoga neosnovani navodi iz revizije tužioca da je u ovom slučaju bilo neophodno izvršiti veštačenje od strane veštaka određene specijalnosti radi utvrđivanja i provere visine traženog iznosa na ime zakupnine. U slučajevima kada sud raspolaže dovoljnim znanjem za provere takvih činjenica (a visinu zakupnine je opredelio tužilac preračunom sa pozivom na odredbe važećih zakonskih propisa i prikazanog načina obračuna cene zakupnine) nije potrebno, shodno načelu ekonomičnosti postupka, određivati veštačenja radi provere tih činjenica.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković