U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Milica Mitrović, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1544/20 od 07.10.2020. godine, u sednici održanoj 12.10.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1544/20 od 07.10.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Pazaru P 68/17 od 25.10.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime zajma vrati 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa referentnom kamatnom stopom koju propisuje Evropska centralna banka na glavne operacije za refinansiranje uvećanom za 8 procentnih poena (shodno članu 4. Zakona o zateznoj kamati) od 14.12.2015. godine, kao dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova postupka plati 182.100,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1544/20 od 07.10.2020. godine, odbijena je, kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se u reviziji ukazuju da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer taj sud nije propustio da primeni, niti je pogrešno primenio koju od odredaba procesnog zakona, a što je bilo ili moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, kao zajmodavac sa tuženim, kao zajmoprimcem istog dana, 15.02.2004. godine zaključio dva ugovora o zajmu. U prvom ugovoru je navedeno da zajam iznosi 60.000 evra, da je naknada za korišćenje novca 1,5% mesečno, a rok za otplatu godinu dana, dok je u drugom ugovoru navedeno da je zajam 50.000 evra, da je mesečna (kamata – reč je precrtana), naknada za korišćenje novca 1%, a rok za otplatu nije naveden, rukom je dodato da je naknada 400 evra, a na dnu je dopisano: „priznajem dug po ugovoru po mogućnosti po dogovoru – datum – 17.08.2015. godine“ koju je potpisao tuženi. Stranke su i 01.07.2004. godine zaključile ugovor o zajmu u kom ugovoru je navedeno da zajam iznosi 60.000 evra, sa rokom vraćanja od godinu dana i naknadom za korišćenje novca 1% mesečno. Tuženi je na ročištu održanom 13.07.2016. godine priznao da tužiocu duguje preostali iznos od 50.000 evra, odnosno da mu isti nije vratio, navodeći da je novac upotrebljen za poslovanje firme UTP „VV“.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo sadržano u članu 557. Zakona o obligacionim odnosima, obavezivanjem tuženog da tužiocu vrati glavni dug u iznosu od 50.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, sa kamatom, a razloge koje su za svoje odluke dali nižestepeni sudovi kao jasne i pravilne u svemu prihvata i revizijski sud. Naime, kod utvrđenog da je među strankama, kao fizičkim licima, zaključen pismeni ugovor o zajmu 60.000 evra u skladu sa članom 557. Zakona o obligacionim odnosima i da je tuženi preuzeo obavezu da tužiocu vrati iznos novca koji mu je tužilac predao, pa kako je tuženi svoju obavezu delimično izvršio, tako što je tužiocu vratio iznos od 10.000 evra i kako je tuženi izjavio da tužiocu duguje preostali iznos od 50.000 evra, to je isti u obavezi da taj iznos novca vrati tužiocu.

Kao sporno pitanje postavilo se da li je ugovorena i kamata koju je tuženi bio dužan da plaća na iznos zajma i stim u vezi da je tuženi plaćanjem kamate veće nego što je propisana zakonom vratio iznos novca koji mu je tužilac predao na ime zajma. Prema članu 558. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zajmoprimac se može obavezati da uz glavnicu duguje kamatu, međutim, članom 399. stavom 1. istog Zakona propisano je da stopa ugovorne kamate između fizičkih lica ne može biti veća od kamatne stope koja se u mestu ispunjenja plaća na štedne uloge po viđenju, a stavom 4. istog člana, da ako je ugovorena veća kamata od dozvoljene, primeniće se najveća dozvoljena stopa kamate. S obzirom da je tuženi tek u žalbi izneo tvrdnje da je tužiocu plaćanjem kamate veće nego što je dozvoljena vratio ceo iznos novca koji je primio na ime zajma, pa kako nije dokazao da taj predlog nije mogao da iznese tokom prvostepenog postupka,to su neosnovani navodi revizije tuženog da je tužiocu vratio celokupan iznos.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da potraživanje tužioca nije zastarelo, jer se tuženi izjavom napisanom i potpisanom 17.08.2015. godine na kraju ugovora od 15.02.2004. godine izričito odrekao zastarelosti u smislu člana 366. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, usled čega je od tog datuma počeo da teče novi rok zastarelosti, pa kako je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 08.05.2017. godine, to sledi da potraživanje tužioca nije zastarelo.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da se radi o zelenaškom pravnom poslu. Naime, članom 141. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da je ništav ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću ugovori za sebe ili za nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti, dok je stavom 2. istog člana propisano da se na zelenaški ugovor shodno primenjuju odredbe ovog Zakona o posledicama ništavosti i o delimičnoj ništavosti ugovora. Da bi ugovor bio ništav, saglasno članu 141. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima potrebno je da pored teškog materijalnog položaja nekog lica, to lice bude nedovoljno iskusno, lakomisleno ili zavisno u odnosu prema licu koje koristi njegovu situaciju radi ostvarivanja koristi ugovaranjem uzajamnih davanja u očiglednoj nesrazmeri. Osporeni ugovor nije zelenaški pravni posao u smislu člana 141. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer tuženi nije bio u teškom materijalnom položaju i stanju nužde, imajući u vidu da novac nije bio potreban njemu, već je novac upotrebljen za poslovanje firme UTP „VV“, niti se tuženi može legitimisati kao nedovoljno iskusan i lakomislen, s obzirom da je bio upoznat sa svim okolnostima u vezi zaključenja ugovora (zaključena tri ugovora), što isključuje mogućnost da je postupao sa nedovoljnom pažnjom koja se u ovakvom slučaju očekuje od prosečnog čoveka.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost drugostepene presude, na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić