Viši sud u Beogradu je presudom Gž 16305/19 od 18.12.2020. godine, stavom prvim izreke, odbio, kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile ugovor o dinarskom kreditu za refinansiranje br. .. dana 10.06.2016. godine, kojim je banka odobrila tužiocu iznos od 260.000,00 dinara. Odredbom člana 6. stav 1. zaključenog ugovora o dinarskom kreditu za refinansiranje, ugovoreno je da se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje banci plati jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita. Tužena je od tužioca po osnovu navedenih naknada naplatila iznos od 5.200,00 dinara dana 10.06.2016. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je navedena odredba ugovora o kreditu ništava, jer banka u smislu člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima ima pravo samo na stvarne troškove koji su nastali iz kreditnog odnosa, a sporne ugovorne odredbe ne preciziraju koji su to stvarni troškovi kredita i zašto se isti vezuju za iznos kredita. S obzirom na to, zauzeli su stanovište da tužilac ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po ništavim odredbama na osnovu člana 104. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, jer je tužena banka nesavesni sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav, ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066.).

Pravo banke da obračunava određene troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenja ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke regulisano je i podzakonskim aktima i to: Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuje korisniku („Službeni glasnik RS“ br. 65/11), donetom na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ br. 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju i na ugovor o kreditu zaključen 10.06.2016. godine.

Odredbom člana 17. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, propisano je da su banka i davalac lizinga dužni da korisniku pruže informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o depozitu, kreditu ili lizingu, ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa, odnosno ugovor o izdavanju i korišćenju kreditne kartice za koje pokazuje interesovanje (u daljem tekstu: ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu. Saglasno stavu 4. istog člana, ponuda se ispisuje na propisanom obrascu, na papiru ili drugom trajnom nosaču podataka i pored ostalog sadrži efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat (tačka 8.), kao i vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene (tačka 10.).

Na osnovu navedenih zakonskih odredbi, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, pod uslovom da je u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, ponudom koja je to sadržala.

U konkretnom slučaju, ponuda od 06.06.2016. godine dostavljena tužiocu pre zaključenja predmetnog ugovora sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa tako i podatak o jednokratnoj naknadi za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 5.200,00 dinara, koji je tužiocu i naplaćen. Pošto je tužilac, sadržinom navedene ponude, u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, banka nije bila dužna da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena, u smislu odredbe člana 46. Zakona o obligacionim odnosima u vezi odredbe člana 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. To znači da predmetna ugovorna odredba na osnovu koje se tužilac obavezao da izvrši plaćanje po osnovu jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva nije ništava, pa je tužbeni zahtev tužioca kojim traži vraćanje naplaćenog iznosa na osnovu tih odredbi, sa pripadajućom kamatom, neosnovan, na osnovu odredbe člana 104. stav 1. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi odredbe člana 103. stav 1. istog zakona.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku, pripadaju troškovi celog postupka. Iznos ovih troškova odmeren je prema opredeljenom zahtevu i to: na ime zastupanja od strane punomoćnika advokata na dva održana ročišta 15.000,00 dinara, sastav žalbe 12.000,00 dinara, saglasno Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“ br. 121/12), sastav revizije 18.000,00 dinara, saglasno važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Ovaj sud je imao i zahtev tužene za naknadu troškova sudskih taksi iz podneska od 16.04.2019. godine i zaključio da joj ne pripada ova naknada jer zahtev nije opredeljen u odnosu na vrstu pravne radnje za koju se traži naknada, kako je propisano članom 163. ZPP. Tuženoj nije priznat niti trošak PDV- a jer nisu dostavljeni računi o izvršenim advokatskim uslugama u odnosu na preduzete parnične radnje u ovoj parnici, saglasno članu 42. stav 1. tačka 2. Zakona o porezu na dodatu vrednost („Službeni glasnik RS“ br. 84/04...5/16). Zahtev tužene za uvežanje troškova advokatskih usluga na ime dva kumulativno postavljena tužbena zahteva (zahtev za utvrđenje i zahtev za isplatu) je bez značaja u situaciji kada je zahtev za isplatu dospeo, kao u konkretnoj situaciji, tako da bi samostalno postavljen zahtev za utvrđenje tada bio bez pravnog interesa.

Na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić