Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 13947/20 od 16.07.2021. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju, po osnovu odredbe člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi ujednačavanja sudske prakse.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. ZPP jer je pobijana drugostepena presuda u suprotnosti sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita od 22.05.2018. godine, kao i sa dopunom tog stava od 16.09.2021. godine.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud dozvolio je odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama navoda revizije, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile Ugovor o gotovinskom kreditu dana 20.11.2017. godine. Odredbom člana 9. stav 1. Ugovora tužilja kao korisnik kredita obavezala se da plati tuženoj banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u visini od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara. Tužilja je po tom osnovu platila banci naknadu u iznosu od 13.000,00 dinara. Tužilji je uručena ponuda za zaključenje ugovora dana 20.11.2017. godine. U ponudi je između ostalih podataka navedena i naknada za obradu kreditnog zahteva u visini od 2%, odnosno 13.000,00 dinara. Tužilji su uručeni i Obavezni elementi ugovora, u kojima je takođe navedena naknada za obradu kreditnog zahteva u pomenutom iznosu od 13.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud utvrđuje da je navedena odredba iz člana 9. stav 1. Ugovora o kreditu ništava. Tužilji je bio nepoznat mehanizam po kom se dobija visina troškova i nije joj obrazloženo koji su to troškovi. Ocenjujući takvo postupanje tužene kao suprotno osnovnim načelima na kojima počiva pravni poredak, prvostepeni sud obavezuje banku da tužilji vrati naplaćenu naknadu u iznosu od 13.000,00 dinara kao stečeno bez osnova.

Drugostepeni sud je stanovišta da banka nije dokazala da je tužilju kroz ponudu na jasan i nedvosmislen način upoznala sa troškovima koje će snositi po osnovu zaključenog ugovora o kreditu. Zaključak je drugostepenog suda da je banka bila dužna da tužilju upozna sa pojedinačno navedenim troškovima na koje se odnosi sporna ugovorna odredba, odnosno da je upozna sa strukturom naplaćene naknade.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili materijalno pravo.

Suprotno stanovištu drugostepenog suda, iz stanja u spisima predmeta proizlazi da je banka upoznala tužilju sa vrstom i visinom svih troškova koji padaju na njegov teret, uključujući i navedenu naknadu za obradu kreditnog zahteva. Pravo banke na naplatu naknade za obradu kreditnog zahteva ustanovljeno je Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite, odnosno Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“, br.65/2011). Ono što je potrebno da bi ta naknada od klijenta bila naplaćena na pravno valjan način jeste da je klijent bio na propisan način upoznat sa postojanjem te obaveze i visinom iste i da je ta obaveza bila iskazana u obračunu efektivne kamatne stope. U konkretnom slučaju, tužilji je uručena ponuda za zaključenje ugovora i Obavezni elementi ugovora. I u ponudi i u Obaveznim elementima navedena je predmetna naknada na ime troška obrade kreditnog zahteva i njena visina. Iz navedenog sledi da je tužilja bila blagovremeno i na pouzdan i propisan način upoznata sa obavezom plaćanja predmetne naknade. Banka nije imala obavezu da tužilji predoči strukturu naplaćene naknade pa navedeno ne utiče na pravnu valjanost ove ugovorne odredbe. O navedenom se Vrhovni kasacioni sud izjasnio u dopuni stava o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita od 16.09.2021. godine.

U skladu sa iznetim, Vrhovni kasacioni sud preinačio je prvostepenu i drugostepenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava i odbio tužbeni zahtev tužilje.

Kako je prema preinačenoj presudi tužena u celosti uspela u sporu, Vrhovni kasacioni sud odlučio je o troškovima postupka primenom odredbi člana 153, 154, 163. u vezi odredbe člana 165. stav 2. ZPP, tako što je odbio zahtev tužilje za naknadu troškova postupka. Tužena, koja bi kao strana koja je uspela u sporu imala pravo na naknadu tropškova postupka, nije u reviziji postavila zahtev za naknadu troškova postupka. Stoga tuženoj nisu dosuđeni troškovi prvostepenog i drugostepenog postupka.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, u vezi odredbe čl. 165 st. 2 Zakona o parničnom postupku.

Tuženoj su priznati troškovi revizijskog postupka, budući da je uspela u postupku po reviziji. Tužena ima pravo na opredeljene troškove revizijskog postupka za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, po AT. Tuženoj nisu priznati troškovi sudskih taksi na reviziju i odluku po reviziji jer u pogledu naknade tih troškova nije postavila opredeljen zahtev u skladu sa odredbom čl. 163 st. 2 Zakona o parničnom postupku.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić