U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Biljana Todorčević, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Milana Bosilj, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti i raskida ugovora o poklonu, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6399/21 od 09.03.2022. godine, u sednici održanoj dana 22.12.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6399/21 od 09.03.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 1955/15 od 10.06.2021. godine, stavom I izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe učinjeno podneskom od 14.02.2017. godine. Stavom II izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu, zaključen i overen pred overiteljem Opštinskog suda u Pančevu dana 06.08.1993. godine pod brojem overe Ov II – 810/93 između tužilje u svojstvu poklonodavca i tužene u svojstvu poklonoprimca i to nepokretnosti – stana koji se nalazi u Beogradu u ul. ... br. .. stan broj .. na .. spratu i da se tužena obaveže da prizna i trpi upis prava svojine u korist ovde tužilje kod RZG, SKN Stari Grad. Stavom III izreke, odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se raskine ugovor o poklonu zaključen i overen pred overiteljem Opštinskog suda u Pančevu dana 06.08.1993. godine pod brojem Ov II 810/93 između tužilje u svojstvu poklonodavca i tužene u svojstvu poklonoprimca i to nepokretnosti – stana bliže opisanog u stavu prvom izreke i da se tužena obaveže da prizna i trpi upis prava svojine u katastar u korist ovde tužilje kod RGZ, SKN Stari Grad. Stavom IV izreke, tužilja je obavezana da tuženoj naknadi troškove parničnog postpuka u iznosu od 556.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6399/21 od 09.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i navedena prvostepena presuda je potvrđena u stavovima drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude tako što je tužilja obavezana da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 562.168,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi obe parnične stranke za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 399. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 55/14..18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi da je donošenjem pobijane presude drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 372. stav 1. ZPP, koju je nepravilno primenio stoga što se u žalbi ne mogu predlagati novi dokazi osim ako je podnosilac žalbe učinio verovatnim da bez svoje krivice nije mogao da ih iznese odnosno predloži do zaključenja glavne rasprave, kao što je to drugostepeni sud pravilno zaključio (budući da je nalaz i mišljenje sudskog veštaka Slobodana Ivanovića predložen tek uz žalbu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja kao poklonodavac i tužena kao poklonoprimac zaključile su i overile pred Opštinskim sudom u Pančevu 06.08.1993. godine ugovor o poklonu pod brojem Ov II – 810/93, kojim je tužilja tuženoj besplatno i neopozivo poklonila stan broj .. koji se nalazi na ... spratu zgrade u ul. ... br. .. u Beogradu, po strukturi dvosoban i koji poklonoprimac prima sa zahvalnošću. Ugovorom je ustanovljeno pravo doživotnog plodouživanja na ovom stanu koji je predmet poklona u korist poklonodavca i njenog supruga VV, kao i zabrana GG – majci poklonoprimca da otuđi i optereti taj stan nakon promene vlasništva na istom u korist poklonoprimca BB, devojački ... . Ugovor su potpisale obe strane, ali i VV kao nosilac prava doživotnog plodouživanja i GG kao lice koje se obavezalo da ne otuđi i ne optereti predmetni stan. Na osnovu nalaza i mišljenja komisije sudskih veštaka koji je dat nakon što je izvršen uvid u original knjige sudske overe, utvrđeno je da su potpisi poklonodavca i poklonoprimca – ovde parničnih stranaka na osporenom ugovoru o poklonu i u knjizi overe ugovora njihovi autentični potpisi. Stan koji je predmet ugovora tužilja je stekla otkupom pri čemu je otkupnu cenu isplatila majka tužene GG od svojih sredstava. Odnosi između ugovornih strana su bili harmonični, tužena i njena majka su u više navrata vodile tužilju na putovanja i letovanja. Sredstvima tužene u stan koji je predmet poklona uvedeno je centralno grejanje i izgrađena nastrešnica na terasi stana. Troškovi komunalnih usluga za stan plaćala je tužilja dok je tužena do podnošenja tužbe plaćala poreze za stan. Do pogoršanja a potom i prekida odnosa između ugovornih strana došlo je kada je tužilja posumnjila da joj je sin tužene ukrao ušteđevinu, zbog čega je tužena isplatila tužilji oko 3.000 evra. Pre ovog postupka, tužilja nije pokretala postupke vezano za navedeni ugovor o poklonu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da nisu ispunjeni uslovi iz člana 103. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) za ništavost ugovora o poklonu jer je osporeni potpis poklonoprimca BB, devojački ... na ugovoru i u knjizi overe njen autentičan potpis čija je autentičnost potvrđena u smislu člana 5. u vezi člana 1. u to vreme važećeg Zakona za overavanje potpisa rukopisa i prepisa („Sl. glasnik RS“ br.39/93) i člana 4. tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti („Sl. glasnik SRS“ br.43/81...40/89) zbog čega je odbio osnovni tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje ništavosti ovog ugovora. Zaključio je takođe da ponašanje tužene prema tužilji koji se može nazvati nezahvalnošću ne predstavlja grubu neblagodarnost (iz kojeg razloga je tražen raskid ovog ugovora) i da nakon zaključenja ugovora o poklonu nije došlo do osiromašenja poklonodavca u toj meri da ne može obezbediti svoju egzistenciju, zbog čega nisu ispunjeni uslovi za opoziv poklona iz paragrafa 567 Srpskog građanskog zakonika koji se primenjuje kao pravna pravila na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, sledom čega je odbio i eventualni tužbeni zahtev za raskid ugovora o poklonu.

Drugostepeni sud je u potpunosti prihvatio izloženo pravno stanovište prvostepenog suda nalazeći da je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava. Baveći se žalbenim navodima tužilje da je predmetni ugovor zaključila pod pritiskom, ocenio je da bi to predstavljalo mane u pogledu volje ugovorača (prevara, zabluda, prinuda) što bi vodilo rušljivosti takvog ugovora u smislu člana 111. ZOO, ali da se na postojanje razloga za rušljivost ugovorna strana može pozvati najkasnije u roku od tri godine od zaključenja ugovora (član 117. istog zakona) koji je u konkretnom slučaju protekao.

Bez uticaja su revizijski navodi tužilje da je sud prilikom overe potpisa postupio suprotno odredbi člana 16. Uputstva o obliku i načinu vođenja upisnika i o načinu overavanja potpisa, rukopisa i prepisa („Sl. glasnik RS“, br.74/93) ističući da je tužiljin primerak ugovora (za razliku od primerka tužene koji je snabdeven velikim pečatom overe) snabdeven malim pečatom overe koji sadrži i tekst: „sud potvrđuje da je ovaj od stranaka odrađeni prepis saglasan sa svojim originalom“ jer se u ovom slučaju radi o potvrdi overe prepisa, a ne overi originala ugovora čija se ništavost traži.

Neosnovani su revizijski navodi tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava jer se nije pozivala na prisilu kao vid prinude što bi bio razlog za rušljivost ugovora o poklonu, već da je isticala odsustvo, odnosno nedostatak volje za zaključenjem ovog ugovora (animus donandi) što mu oduzima osnov, čineći ga ništavim, osporavajući time zaključak drugostepenog suda vezan za rušljivost ugovora i rokove zaštite. Tačno je da mora postojati namera da se učini poklon jer u slučaju da ona nedostaje, ugovor o poklonu ne postoji, ali taj nedostatak pravno relevantne namere kod nje kao poklonodavca nije utvrđen.

Preostalim revizijskim navodima kojima ponavlja sumnju u autentičnost potpisa tužene na ugovoru o poklonu i u knjizi overe, tužilja ustvari osporava činjenično stanje, što ne može biti revizijski razlog na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić