Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž 1428/21 od 07.09.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojio žalbe tuženih i preinačio presudu Osnovnog suda u Senti P 186/19 od 31.03.2021. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da su oni, po osnovu održaja, stekli pravo svojine u idealnoj srazmeri od 1/9 delova nekretnina koje se vode u K.O. ..., parcela broj .. njiva ..., površine 39a60m2, parcela broj .. pašnjak ... površine 36a61m2, parcela broj .. njiva ..., površine 05a50m2 i parcela broj .. njiva ... površine 03ha38a14m2 na kojima je kao vlasnik upisana tužena Republika Srbija, a kao korisnik Opština Kanjiža, što bi tuženi bili dužni priznati i trpeti da se tužioci, po osnovu presude kod RGZ SKN Kanjiža uknjiže u idealnoj srazmeri na 1/9 delova navedenih nekretnina kao i zahtev da se obavežu tuženi da tužocima solidarno naknade troškove parničnog postupka, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude, a tužioci su obavezani da tuženima naknade troškove parničnog postupka i to tuženoj Republici Srbiji u iznosu od 6.000,00 dinara, a tuženoj Opštini Kanjiža u iznosu od 63.000,00 dinara. Stavom drugim izreke, tužioci su obavezani da tuženima naknade troškove žalbenog postupka i to tuženoj Republici Srbiji u iznosu od 12.000,00 dinara, a tuženoj Opštini Kanjiža u iznosu od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su izjavili blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena Opština Kanjiža je dostavila odgovor na reviziju tužilaca.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su pravo vlasništva na predmetnim nepokretnostima stekli kupoprodajnim ugovorom koji su zaključili 14.11.1997. godine, u svojstvu kupaca, sa VV i GG, u svojstvu prodavca, a kojim su prodavci prodali „na večito i neopozivo“ kupcima pripadajuće im nekretnine, predmetne katastarske parcele, u ukupnoj zemljišno knjižnoj površini od 10 k.j. za kupoprodajnu cenu od 8.000,00 dinara, koja je u celini isplaćena na dan potpisivanja i overe tog ugovora. Ugovor je overen kod Opštinskog suda u Kanjiži pod brojem Ov I 1928/97 14.11.1997. godine. Opštinski sud u Kanjiži je, rešenjem Dn 418/98, dozvolio uknjižbu prava vlasništva tužilaca na tim nekretninama, pa je 18.03.1998. godine upisana promena na parcelama koje su upisane u novi zemljišno knjižni uložak broj .., u korist tužilaca, na osnovu kupoprodajnog ugovora. Rešenjem R3 4/98 od 02.09.1998. godine, otpisane su parcele broj .., .. i .., uknjižene u korist tužilaca sa obrazloženjem da je greškom suda, prilikom prepisa prava vlasništva sa imena VV i GG, na osnovu kupoprodajnog ugovora od 14.11.1997. godine, nije primećeno da je 1/9 dela, uknjiženo kao društvena svojina, nosioca prava korišćenja Opštine Kanjiža, pa su, tim rešenjem, otpisane parc.broj .. i .. iz zk.ul. br. .. k.o. ... , uknjižene u korist AA i BB, a te parcele su upisane u zk.ul.br .. k.o. ... kao društvena svojina – nosilac prava korišćenja Opština Kanjiža na 1/9 dela, dok je pravo vlasništva tužilaca upisano sa po 4/9 dela. To rešenje dostavljeno je punomoćniku tužilaca advokatu Žarku Pavlovu, koji o njemu nije obavestio stranke (tužioce), već se obratio tadašnjem zemljišno knjižnom sudiji, a on ga je savetovao da se strpi jer svakako postoji potreba da se na području ... izvrši ili obnova zemljišnih knjiga ili da se sprovede komasacija, „kada će se ove stvari raščistiti“, što je on i poslušao, očekujući da će uređenje atara ... biti izvršeno, a to nije učinjeno. Naime, prethodno prilikom obnove zemljišnih knjiga 1970. godine, u u zemljišno knjižni uložak broj .. Opštine ..., za sporne parcele je bilo upisano da su u vlasništvu DD na 8/9 dela, a društvena svojina na 1/9 dela, pa je na osnovu rešenja o nasleđivanju Opštinskog suda u Kanjiži O 168/95 upisana promena 14.07.1995. godine i to pravo svojine na 8/9 dela u korist GG 4/9 dela i VV 4/9 dela. Predmetne nepokretnosti sada su upisane u LN .. K.O. ..., kao privatna svojina na ime tužilaca u obimu udela od po 4/9 dok je Republika Srbija vlasnik a Opština Kanjiža korisnik u delu od 1/9. Tužioci su u državini predmetnih nepokretnosti bili tri godine pre zaključenja kupoprodajnog ugovora (kada su bili zakupci) i sve vreme, nakon zaključenja tog ugovora, kojim su kupili celokupnu površinu od 10 k.j., a nisu znali da tužena Republika Srbija ima suvlasnički udeo na tim nepokretnostima već su, suprotno tome, smatrali da su vlasnici cele nekretnine.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravostepeni sud je tužbeni zahtev za utvrđenje prava vlasništva po osnovu održaja na suvlasničkom udelu tuženih usvojio u smislu odredbe člana 28. stav 2. u vezi člana 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pošto je zaključio da je državina tužilaca savesna a da tuženi nisu dokazali njihovu nesavesnost, posebno kada se ima u vidu da su i u zemljišnim knjigama tužioci bili upisani kao vlasnici na celoj nepokretnosti do donošenja rešenja R3 4/98, koje im nije dostavljeno.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je tužbeni zahtev tužilaca odbio jer je zaključio da su oni znali ili morali znati da sporni udeo na predmetnim nekretninama nije njihov jer niko ne može preneti na drugog više prava nego što ima, a njihovi pravni prethodnici su bili vlasnici 8/9 delova predmetnih nepokretnosti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano tužioci u reviziji ukazuju da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina. Savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (stav 4.). Državina je zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom poslu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, jer je tako propisano odredbom člana 72. stav 1. istog Zakona. Na osnovu odredbe člana 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Savesnost državine se pretpostavlja (stav 3.).

Održaj je način originarnog sticanja subjektivnih stvarnih prava u tom smislu da predstavlja trijumf fakta nad pravom pošto je za sticanje prava svojine održajem potrebna savesna državina stvari i protek roka od 10 (za redovni održaj) odnosno 20 godina (za vanredni održaj). Pravo svojine ne zasniva se na pravu prethodnika, već na činjenici da savestan sticalac stvar drži tokom vremena potrebnog za sticanje prava vlasništva održajem.

U konkretnom slučaju, tužioci su predmetne nepokretnosti držali, kao svoje, počev od dana zaključenja kupoprodajnog ugovora, 14.11.1997. godine, na osnovu kog su u javnim knjigama bili i upisani kao njihovi isključivi vlasnici. U mirnoj državini predmetnih nepokretnosti tužioce niko nije uznemiravao u periodu potrebnom za sticanje prava vlasništva održajem. To što prodavci VV i GG, nisu bili isključivi vlasnici predmetnih nepokretnosti, koje su prodali tužiocima ugovorom od 14.11.1997. godine, nije bitna činjenica jer tužioci svoje pravo vlasništva ne zasnivaju na kupoprodajnom ugovoru već na održaju. Kupoprodajni ugovor je dokaz savesnosti tužilaca koja se inače, po zakonu, pretpostavlja, a koja je, do dana podnošenja tužbe sudu 08.01.2018. godine, trajala duže od 20 godina. To što je rešenjem R3 4/98 od 02.09.1998. godine izmenjeno rešenje Dn 418/98 od 23.03.1998. godine, na osnovu kog su tužioci bili upisani kao isključivi vlasnici predmetnih nepokretnosti, tako što je na 1/9 idealnih delova nepokretnosti upisana društvena svojina sa nosiocem prava korišćenja Opštinom Kanjiža, nije činjenica koja dovodi u sumnju zaključak o savesnosti tužilaca, imajući u vidu da to rešenje njima nije dostavljeno. Pošto je tim rešenjem izvršen novi upis odnosno izmenjeno prethodno zemljišno knjižno stanje o upisu tužilaca kao isključivih vlasnika predmetnih nepokretnosti, sledi da dostavljanje tog rešenja advokatu Žarku Pavlovu nije od uticaja na savesnost tužilaca. Tog advokata tužioci su ovlastili da ih zastupa u postupku koji je okončan donošenjem rešenja Dn 418/98 od 23.03.1998. godine, a okončanjem tog postupka prestalo je i punomoćje. Advokat Žarko Pavlov, kome je dostavljeno rešenje R3 4/98 od 02.09.1998. godine, o njemu nije izvestio tužioca, a tuženi nisu dokazali nesavesnost tužilaca koje niko nije uznemiravao u državini predmetnih nepokretnosti, ni pre a ni posle donošenja tog rešenja. Zbog toga je prvostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava tužbeni zahtev tužilaca usvojio kod utvrđene činjenice da su oni savesni držaoci koji imaju isključivu državinu cele sporne nepokretnosti pa su tužioci, protekom vremena koje je potrebno za sticanje prava svojine održajem, u kom nisu uznemiravani u državini, stekli pravo svojine na suvlasničkom udelu tuženih.

Na osnovu iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužioci su uspeli u postupku po reviziji, pa im, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, pripadaju troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika, advokata za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, sa uvećanjem od 50% za zastupanje druge stranke od 9.000,00 dinara, što je ukupno iznos od 27.000,00 dinara, prema Advokatskoj Tarifi važećoj u vreme preduzimanja te parnične radnje („Službeni glasnik RS“ br.72/2011 od 14.04.2021. godine), kao i trošak sudskih taksi za reviziju od 11.800,00 dinara i odluku po reviziji od 17.700,00 dinara, prema važećoj Taksenoj Tarifi.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić