Presudom Višeg suda u Subotici Gž 160/20 od 07.09.2021. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojena žalba tužene i preinačena prvostepena presuda u delu stava trećeg izreke kojim je odlučeno o zakonskoj zateznoj kamati na iznos glavnog duga, tako što je odbijen zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 20.000,00 dinara počev od 18.03.2016. godine do 19.03.2016. godine. Stavom drugim izreke odbijena je žalba tužene u preostalom delu i potvrđena prvostepena presuda. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv drugostepene presude, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i iz razloga propisanih članom 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse. Zato je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa pravnim prethodnikom tužene banke zaključio Ugovor o kreditu za refinansiranje 18.03.2016. godine, kojim je tužiocu odobren kredit u iznosu od 1.300.000,00 dinara. Članom 2. stav 2.1. tačka 5. ugovora predviđeno je da administrativni troškovi banke iznose 20.000,00 dinara jednokratno, plativo na dan puštanja kredita u tečaj. Tužlac je navedeni iznos naknade isplatio pravnom prethodniku tužene. Tužiocu je prethodno dostavljena ponuda kojom je u stavu 3.3. navedeno da administrativni trošak iznosi 20.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava jer tužiocu nije predočeno ugovorom niti u predugovornoj fazi na šta se ova naknada odnosi, u čemu se sastoje i koliki je iznos troškova, kao i zbog čega se vezuju za određeni procenat od odobrenog kredita, uz argumentaciju drugostepenog suda da se radi o troškovima koji mogu biti naplaćeni kroz obračun efektivne kamatne stope, što ovde nije bio slučaj, jer je naknada ugovorena kao poseban trošak čija struktura nije opredeljena, pa tužilac ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi, na osnovu čl. 210. i 214. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, jer je banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo, i na ništavost se po članu 109. tog zakona pazi po službenoj dužnosti.

Po članu 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa i u konkretnom slučaju, s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 18.03.2016. godine.

S obzirom na navedeno, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita i takva odredba ugovora je pravno valjana, pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (čl. 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama, u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u Ponudi (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu, u tački 3.3 utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita. Pored ostalog, jasno je prikazana jednokratna naknada za obradu zahteva – 20.000,00 dinara, što odgovara i sadržini sporne ugovorne odredbe kojom se tužilac obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u iznosu od 20.000,00 dinara. Obaveza iskazivanja ukupnih troškova kredita kroz efektivnu kamatnu stopu (član 2. stav 1. tačka 21. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga) koja omogućava korisniku da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga, takođe je prikazana u ponudi (tačka 3.2). Kako je tužilac, sadržinom navedene ponude, u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini troškova koji padaju na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu čl. 8. i 19. stav 1. tačka 12. navedenog zakona. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. ZOO. U konkretnom slučaju ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom, na osnovu čl. 104. stav 1. i 214. ZOO.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

S obzirom da je tužena uspela u sporu, pripadaju joj troškovi celog postupka, koji su bili potrebni radi vođenja parnice, u smislu čl. 153. stav 1., 154., 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP, i to za sastav jednog podneska u iznosu od 6.000,00 dinara, za zastupanje na jednom održanom ročištu 7.500,00 dinara, za sastav žalbe 12.000,00 dinara i za sastav revizije 18.000,00 dinara, sve prema važećoj Advokatskoj tarifi u vreme presuđenja, kao i traženi troškovi na ime sudske takse za žalbu i drugostepenu odluku po 2.700,00 dinara, za reviziju 5.400,00 dinara i revizijsku odluku 8.100,00 dinara, prema Taksenoj tarifi iz važećeg Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić