U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Ljubice Milutinović, predsednika veća, Biljane Dragojević i Vesne Subić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vlado Pavićević, advokat iz ..., protiv tuženih ''BB'' d.o.o. iz ... i VV iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Boris Bogdanović, advokat iz ..., radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3 126/2018 od 23.05.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 13.03.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužilje i PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž3 126/18 od 23.05.2018. godine, tako što SE ODBIJA, kao neosnovana, žalba tuženih i POTVRĐUJE presuda Višeg suda u Beogradu P3 51/17 od 13.12.2017. godine, u stavovima prvom, trećem i četvrtom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P3 51/17 od 13.12.2017. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa su obavezani tuženi da tužilji, na ime naknade nematerijalne štete, solidarno isplate iznos od 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.12.2017. godine do isplate. Stavom drugim izreke delimično je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev u delu kojim je tužilja tražila da se obavežu tuženi da joj, na ime naknade nematerijalne štete, solidarno isplate iznos od još 250.000,00 dinara, preko iznosa dosuđenog stavom prvim izreke, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.12.2017. godine pa do isplate. Stavom trećim izreke naloženo je tuženom VV da ovu presudu objavi najkasnije u drugom narednom broju novina od dana kada je presuda postala pravnosnažna. Stavom četvrtim izreke obavezani su tuženi da, na ime troškova parničnog postupka, isplate tužilji iznos od 64.600,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž3 126/18 od 23.05.2018. godine, stavom prvim izreke preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P3 51/17 od 13.12.2017. godine, u stavovima prvom i trećem izreke, tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obavežu tuženi da joj, na ime naknade nematerijalne štete, solidarno isplate iznos od 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.12.2017. godine do isplate, kao i da se naloži drugotuženom VV da ovu presudu objavi najkasnije u drugom narednom broju novina od dana kada je presuda postala pravnosnažna. Stavom drugim izreke preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka, sadržano u stavu četvrtom izreke presude Višeg suda u Beogradu P3 51/17 od 13.12.2017. godine, tako što je obavezana tužilja da, na ime troškova parničnog postupka, isplati tuženima iznos od 87.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, u daljem tekstu: ZPP) i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tekst koji je predmet tužbe objavljen je u okviru antrfilea teksta objavljenog na ... i ... strani dnevnog lista ''GG'' od ... godine, pod naslovom ''...''. U spornom tekstu pod naslovom ''...'', navodi se da „urednica AA, koja je u ponedeljak uveče potpisala ... na ..., ostrašćeno u svakoj prilici na Tviteru napada državu i vlast“. Navodi se da je AA tako pre nekoliko dana pohvalila gostovanje urednika ... DD na CIA ..., u kom je on bez ikakvih argumenata i dokaza optužio državu za veze sa mafijom, cenzuru, finansijsku kontrolu medija, ali i za prikrivanje i zaštitu osumnjičenih u slučaju „Savamala“. Komentarišući DD bolesne napade AA je napisala da je DD „svaka na mestu“. Na kraju teksta navodi se pitanje kako osoba koja podržava najprizemnije pljuvanje i lažno optuživanje može objektivno da uređuje ... na ... . Tužilja je u svom iskazu navela da je njeno pravo da na Tviteru komentariše i kritikuje aktuelnu vlast, da nije sporno da je DD u svom gostovanju dao svoje viđenje stvari povodom aktuelne situacije, kao i da je DD pre svega pričao vezano za događaj kada je u toku noći došlo do rušenja u Hercegovačkoj, te da je ona, osvrćući se na navode iznete u tom gostovanju, na svom Tviter nalogu napisala da je „svaka na mestu“.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom materijalnog prava i to odredbi članova 9, 79, 112. i 113. Zakona o javnom informisanju i medijima, citiranih u obrazloženju prvostepene presude, ocenio da je tužbeni zahtev delimično osnovan. Ovo zbog toga što je u spornom naslovu iznet vrednosni sud i ocena o načinu na koji je tužilja komentarisala gostovanje DD na televiziji ..., što po sebi nije nedopušteno, ali je iznošenje vrednosnog suda učinjeno upotrebom grubog i neprimerenog termina, koji takav vrednosni sud čini leziono sposobnim da tužilji povredi ugled i čast. Dakle, povod za iznošenje navedenog vrednosnog suda je istinita činjenica da se tužilja pohvalno izjasnila o intervjuu u kome je DD izneo i određene kritike na račun situacije u državi, kojima se posredno kritikuju nosioci javne vlasti, jer prosečni čitalac pod kritikom države podrazumeva kritiku državnih funkcionera, odnosno lica koja vrše vlast. Međutim, ukoliko se takav njen stav ocenjuje kao gruba kritika, za tako nešto je trebalo upotrebiti primereniji termin od termina ''pljuvanje'', s obzirom da se terminom ''pljuje'' državu, grubo i neprimereno iznosi vrednosni sud o tužiljinom stavu iznetom na Tviteru i ta činjenica ga čini nedopuštenim i povlači sa sobom povredu ugleda i časti u smislu odredaba Zakona o javnom informisanju i medijima. U pogledu drugog dela teksta u kome se navodi da tužilja „ostrašćeno u svakoj prilici na Tviteru napada i državu i vlast“, po oceni prvostepnog suda tuženi nisu dostavili dokaz na okolnost istinitosti ovog navoda, posebno ne da tužilja u svakoj prilici ostrašćeno iznosi oštre kritike na račun države i vlasti u napred navedenom smislu, odnosno da postoji činjenična potpora za iznošenje takvog vrednosnog suda koja bi ga činila dopuštenim. Po oceni prvostepenog suda sporni tekst nije usmeren jedino da komentariše stav tužilje iznet na tviteru, pa i da isti oceni kao grubu kritiku, već se pored toga što se iznosi konkretna informacija to čini upotrebom termina i na način koji bi bio uvredljiv za prosečnog građanina. Zbog svega navedenog, prvostepeni sud je ocenio da postoji odgovornost tuženih za štetu koju je tužilja povodom ovog događaja pretrpela i u smislu člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tužene da tužilji na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede ugleda i časti solidarno isplate iznos od 50.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom od dana presuđenja pa do isplate, u smislu člana 277. istog zakona.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Ovo zbog toga su tuženi informacijama objavljenim u spornom tekstu vršili svoje pravo na slobodu izražavanja, garantovano članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, na taj način što su u tekstu ''Urednica ... na Tviteru pljuje državu i ostrašćeno u svakoj prilici napada državu i vlast“, izneli grubu kritiku tužiljinog stava iznetog na Tviteru. Međutim, kako sloboda izražavanja podrazumeva iznošenje ne samo onih informacija koje su blagonaklono primaju ili se smatraju bezopasnim ili nevažnim, već i onih koje vređaju ili uznemiravaju ličnosti koje se bave javnim pozivom, to iznete tvrdnje u spornom tekstu nisu bile podobne da povrede čast i ugled tužilje, zbog čega nema ni osnova za naknadu tražene štete.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u pobijanoj drugostepenoj presudi pogrešno je primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan.

Odredbom člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanje i saopštavanje informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća (stav 1). Pošto korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti, ono se može podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva (stav 2).

Iz navednog proizlazi da sloboda izražavanja predstavlja jedan od suštinskih temelja demokratskog društva, podržava učešće u razmeni kulturnih, političkih i socijalnih informacija, poboljšava znanje, razumevanje i toleranciju u društvima koja su u kulturnom smislu raznovrsna, kao što su društva evropskih zemalja.

Član 10. Evropske konvencije jemči slobodu izražavanja svakome, pa i pojedincima i štiti slobodu izražavanja širokog i raznovrsnog dijapazona, informacija i ideja, između ostalog i političko izražavanje. Obuhvata i izražavanje mišljenja, kao što su kritički i vrednosni sudovi. Tako, zaštita nije ograničena samo na sadržaj koji naiđe na pozitivan prijem ili koji se smatra neuvredljivim ili indiferentnim već i na one informacije i ideje koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju. Takve informacije i ideje zaštićene su na osnovu toga što demokratsko društvo ne može postojati bez određenog pluralizma, tolerancije i širokogrudosti.

Član 10. takođe pruža zaštitu u odnosu na širok dijapazon sredstava za širenje informacija i ideja. Obuhvata kako glavne medije (televiziju i novine) tako i mnoga druga sredstva i načine izražavanja među kojima su internet sajtovi i društvene mreže.

Ovo kvalifikovano pravo može biti ograničeno samo za slučaj da je to u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva. U ovim slučajevima mešanje u slobodu izražavanja može biti opravdano i ne mora nužno značiti povredu slobode izražavanja. Postoji širok spektar faktora koji mogu biti relevantni prilikom uravnotežavanja prava i interesa o kojima je reč u medijskim slučajevima. Ti faktori obuhvataju:da li informacije o kojima je reč doprinose debati od javnog interesa, da li je lice o kojem je reč javna ličnost ili je to privatan građanin, prethodno ponašanje lica o kome je reč, sadržaj, oblik i posledice publikacije i okolnosti u kojima su fotografije o kojima je reč snimljene.

Pitanja koja spadaju u domen politike su u širem javnom interesu pa je u toj oblasti dozvoljeno veoma malo ograničenja. Stoga je, kada obajvljivanje nekih informacija doprinosi debati od javnog interesa, teško opravdati bilo kakvo mešanje u to objavljivanje. Granice prihvatljive kritike su šire kada je reč o javnoj ličnosti, koje moraju ispoljiti viši stepen tolerancije. Pored toga od značaja je i da li je informacija ili fotografija neke ličnosti distribuirana u mediju ili listu koji ima veliki ili ograničeni tiraž, i razmatrati da li je fotografija snimljena a potom i objavljena uz pristanak fotografisanog lica ili je to učinjeno bez njegovog znanja ili nedopuštenim sredstvima.

U konkretnom slučaju, tužilja se na svom Tviter nalogu izjavom “svaka na mestu” pohvalno izjasnila o intervjuu u kome je DD, gostujući na televiziji …, izneo određene kritike na račun situacije u državi i posredno kritikovao nosioce javne vlasti, Pravo tužilje da svoje mišljenje o nekom društvenom ili političkom pitanju iznese na društvenoj mreži zagarantovano je pravom na slobodu izražavanja, propisano navedenim članom 10. Evropske konvencije. U spornom tekstu koji su objavili tuženi, iznet je vrednosni sud o načinu na koji je tužilja komentarisala izjavu DD, što samo po sebi nije nedopušteno. Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, vrednosni sud o tužiljinom stavu upotrebljenim terminima “pljuje državu” odnosno “ostrašćeno i u svakoj prilici napada državu i vlast” je kritika na račun tužilje učinjena grubim i neprimerenim terminima, pri čemu je uz sporni tekst objavljena i tužiljina fotografija. Kada određeni navod predstavlja vrednosni sud mora se imati u vidu da li postoji dovoljno činjeničnih osnova za isti, pošto vrednosni sud bez činjeničnog osnova koji ga potkrepljuje može biti preteran, što po oceni ovog suda jeste situacija konkretnog slučaja, jer pisanje o tužilji da “pljuje državu” odnosno “ostrašćeno i u svakoj prilici napada državu i vlast” nije zasnovano na činjeničnoj građi o tome da se tužilja zaista time bavi. Zbog navedenog je iskazani vrednosni sud leziono sposoban odnosno podoban da povredi tužiljino pravo na ugled i čast u smislu Zakona o javnom informisanju i medijima ("Službeni glasnik RS", br. 83/2014, 58/2015, 12/2016) i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Sloboda jednog novinara da izrazi svoj stav o nekim društvenim okolnostima i prokomentariše izjave određenih lica – drugog novinara, koji se saglašava sa iznetim stavom, ne može i ne sme biti ograničena slobodom drugog novinara da se izjašnjava o iznetom stavu, na grub i neprimeren način vređajući ljudsko dostojanstvo napadnutog, čast i ugled. Povodom ove kritike i Savet za štampu je izrekao tuženom javnu opomenu. Zbog svega iznetog, prvostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava tužilji dosudio naknadu za pretrpljenu nematerijalnu štetu, u iznosu koji je kao pravičan odmeren u smislu Zakona o obligacionim odnosima.

Kako je osnovan tužiljin zahtev za naknadu nematerijalne štete, pravilna je i odluka prvostepenog suda kojom je naloženo tuženima da objave pravnosnažnu presudu o svom trošku najkasnije u drugom narednom broju novina od dana njene pravnosnažnosti u smislu člana 120. Zakona o javnom informisanju i medijima.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta primenom članova 153, 154. i 163. ZPP, prema visini zahteva sa kojim je tužilja uspela u sporu, pravilnom primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama.

Iz navedenih razloga, drugostepena presuda je preinačena, odbijena žalba tuženih i potvrđena prvostepena presuda, u skladu sa članom 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća- sudija

Ljubica Milutinović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić