Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2035/21 od 01.03.2022. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i tuženi obavezani da joj solidarno isplate iznos od 8.868,94 evra, u dinarskoj protivvrednosti sa kamatom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati od 04.06.2015. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao i iznos od 50.000 USD sa kamatom od 24.02.2017. godine, kao dana podnete tužbe do isplate po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obavežu da joj solidarno isplate pored iznosa dosuđenih prethodnim stavom izreke i iznos od još 22.777,06 evra u dinarskoj protivvrednosti sa kamatom od 26.02.2007. do 04.06.2015. godine, kao i da solidarno tužilji isplate zakonsku zateznu kamatu na iznos od 8.868,94 evra u dinarskoj protivvrednosti počev od 26.02.2007. godine do 04.06.2015. godine, kao i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 50.000 USD u dinarskoj protivvrednosti sa kamatom od 26.10.2009. godine do 24.02.2017. godine kao dana podnete tužbe, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, tuženi su obavezani da tužilji naknade troškove parničnog postupka solidarno u iznosu od 723.060,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonskih razloga.

Tuženi su protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija tuženih nije potpuna, a da je revizija tužilje delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, suprug tužilje, sada pok. GG i tuženi su bili poslovni partneri od 1996. – 1997. godine i u prijateljskim odnosima. Sada pok. GG je 13.09.2002. godine, izvršio konverziju devizne štednje u obveznice, a zatim 15.09.2005. godine sa „Komercijalnom bankom“ AD Beograd, zaključio ugovor o namenskom deviznom računu za prodaju obveznica devizne štednje i tuženoj BB dao ovlašćenje overeno u Opštinskom sudu u Kruševcu pod brojem Ov 1141/05 dana 16.09.2005. godine, da u njegovo ime i za njegov račun može, između ostalog, da izvrši prodaju obveznica za dinare i devize bankama koje dospevaju na naplatu 2016. godine. Suprug tužilje je preminuo ...2016. godine i ostavinski postupak posle njegove smrti nije sproveden. Tužena BB je 26.04.2006. godine, zaključila ugovor sa „Komercijalnom bankom“ – Filijalom u Kruševcu o otvaranju i vođenju računa hartija od vrednosti, a zatim je na osnovu ovlašćenja, kao punomoćnik pok. GG, u svojstvu prodavca dana 12.05.2006. godine zaključila sa „Komercijalnom bankom“ AD Beograd, kao kupcem ugovor o kupoprodaji obveznica devizne štednje Republike Srbije, tako da su iste prodate po obračunatoj tržišnoj ceni od 62.404,10 evra za period dospeća od 2007. godine do 2016. godine. Tuženi su nakon toga od 18.03.2008. godine do 04.06.2015. godine, vršili uplate na račun pokojnog GG kod „Džonson banke“ u Sjedinjenim Američkim Državama i na taj način su isplatili ukupno 53.535,16 evra i to na račun 51.123 evra, a po nalogu tužiljinom rođaku DD iznos od 2.412,16 evra koji predstavlja protivvrednost 3.000 Američkih dolara. Navedene obveznice dospevale su na naplatu 2016. godine, kada bi njihova nominalna vrednost iznosila 85.182 evra, a tužena je iste prodala pre roka dospeća po navedenoj obračunatoj tržišnoj ceni od 62.404,10 evra. Pored toga, suprug tužilje je 26.10.2009. godine, sa računa kod „Džonson Banke“ u SAD uplatio tuženoj BB iznos od 50.000 američkih dolara radi kupovine nepokretnosti u Srbiji. Kada je u junu mesecu 2016. godine sada pok. GG saznao da su tuženi prodali obveznice pre isteka roka, opozvao je ovlašćenje dato tuženoj i istog dana 13.06.2016. godine, dao je ovlašćenje svom rođaku DD iz ... . Tužilja je sa sada pok. GG zaključila brak u ... ..1964. godine, a presudom Okružnog suda u SAD od 01.05.2007. godine odlučeno je o pravnom razdvajanju tužilje i njenog supruga uz uslov da se ovakva zakonska razdvojenost može prevesti u razvod braka u roku od jedne godine, uz zajedničku saglasnost stranaka, a što tužilja i sada pok. GG nisu učinili do njegove smrti. Navedena strana sudska odluka nije priznata od strane suda Republike Srbije, a tužilja i njen sada pokojni suprug su državljani Republike Srbije. Njih dvoje su imali zajednički račun kod „Džonson Banke“ u SAD, te je nakon smrti supruga tužilja postala jedini vlasnik ovog računa koji je zatim zatvorila 19.04.2017. godine. Na taj račun tuženi su vršili sve uplate, a sada pok. GG je sa tog računa izvršio isplatu iznosa od 50.000 američkih dolara tuženima radi kupovine nepokretnosti u Srbiji. Takođe je utvrđeno da je vlasnik štedne knjižice kod „Jugobanke“ bio GG, a stalno ovlašćenje po ovom računu imala je tužilja.

Navedeno činjenično stanje drugostepeni sud je utvrdio nakon što je otvorio raspravu na osnovu člana 383. stav 3. ZPP, i izveo predložene dokaze koje je ocenio u smislu člana 8. tog zakona. Drugostepeni sud je utvrdio da je tužilja bila u braku sa sada pokojnim GG do njegove smrti punih 50 godina, da su posedovali zajednički račun kod „Džonson banke“ na kome je posle GG smrti tužilja postala jedini vlasnik i da njihov brak nije razveden navedenom odlukom stranog suda, koja nije priznata od strane suda Republike Srbije, pa se ne može upodobiti našem zakonodavstvu, odnosno Porodičnom zakonu. S obzirom da su oboje državljani Republike Srbije, to je merodavno pravo za lične i zakonske imovinske odnose bračnih drugova pravo države čiji su državljani, u konkretnom slučaju Republike Srbije. Predmetna novčana sredstva predstavljaju zajedničku imovinu supružnika, tužilje i sada pok. GG, pa je tužilja aktivno legitimisana u ovoj parnici kao bračni drug i naslednik. Tužilja je solidarni poverilac novčane obaveze, povodom novčanih sredstava ostvarenih prodajom obveznica devizne štednje koje su tuženi zadržali i iznosa od 50.000 USD koji su zadržali, a nepokretnost u Srbiji nisu kupili. Tuženi su na osnovu članova 210. i 214. ZOO dužni da vrate samo ono što su neosnovano zadržali, a to je razlika naplaćenih obveznica u iznosu od 62.404,10 evra i isplaćenog od 53.535,16 evra (8.868,94 evra) sa kamatom od 04.06.2015. godine, kada su izvršili poslednju uplatu na račun kod „Džonson banke“ i postali nesavesni. Kamata na iznos od 50.000 USD dosuđena je od dana podnošenja tužbe primenom člana 324. stav 2. ZOO, jer rok za ispunjenje obaveze (kupovina nepokretnosti u Srbiji) nije bio određen. Prigovor zastarelosti potraživanja ocenjen je kao neosnovan primenom članova 371. u vezi člana 387. stav 1. ZOO.

Po oceni Vrhovnog suda, navodi revizije tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu dela odluke o odbijanju tužbenog zahteva za kamatu na iznos od 50.000 USD od 26.10.2009. godine do 24.02.2017. godine, kao dana podnete tužbe nisu osnovani. Kod utvrđenja da je sa zajedničkog računa supružnika kod „Džonson Banke“ tuženima isplaćen iznos od 50.000 USD, radi kupovine nepokretnosti u Srbiji (koju nisu kupili), te da rok za ispunjenje ove obaveze tuženih nije bio određen, pravilno je drugostepeni sud zaključio da dužnik dolazi u docnju kada ga poverilac pozove da ispuni obavezu usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze u smislu člana 324. stav 2. ZOO, a što je u konkretnom slučaju učinjeno podnošenjem tužbe u ovoj parnici dana 24.02.2017. godine.

Zato je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Međutim, osnovano se revizijom tužilje ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje u preostalom delu odluke kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje za isplatu iznosa od 22.777,06 evra sa kamatom, kao i za kamatu na dosuđeni iznos od 8.868,94 evra.

Naime, u postupku je utvrđeno da je suprug tužilje dao ovlašćenje tuženoj BB da u njegovo ime i za njegov račun može, između ostalog, da izvrši prodaju obveznica za dinare i devize bankama koje dospevaju na naplatu 2016. godine. Tužena je 26.04.2006. godine, zaključila ugovor o otvaranju i vođenju računa hartija od vrednosti, a zatim 12.05.2006. godine u svojstvu zastupnika prodavca sada pok. GG zaključila ugovor o prodaji obveznica devizne štednje Republike Srbije, po tada obračunatoj tržišnoj ceni od 62.404,10 evra. Navedene obveznice dospevale su na platu 2016. godine, kada bi njihova nominalna vrednost iznosila 85.182 evra, a tužena je iste prodala pre roka dospeća.

Zastupanje je preduzimanje pravnih poslova u ime i za račun zastupanog fizičkog lica na osnovu ovlašćenja za zastupanje koje se može zasnivati, pored ostalog, na izjavi volje zastupanog (punomoćje). Punomoćje je ovlašćenje za zastupanje koje vlastodavac pravnim poslom daje punomoćniku (član 89. stav 1. ZOO), pri čemu punomoćje može biti opšte i posebno, ograničeno i neograničeno, izričito i prećutno i jednostrano i višestrano. Po članu 91. ZOO punomoćnik može preduzimati samo one pravne poslove za čije je preduzimanje ovlašćen. Punomoćnik kome je dato opšte punomoćje može preduzimati samo pravne poslove koji spadaju u redovno poslovanje. Posao koji ne spada u redovno poslovanje može punomoćnik preduzeti samo ako je posebno ovlašćen za preduzimanje tog posla, odnosno vrste poslova među koje on spada. Punomoćnik ne može bez posebnog ovlašćenja za svaki pojedini slučaj preuzeti meničnu obavezu, zaključiti ugovor o jemstvu, o poravnanju, o izbranom sudu, kao ni odreći se nekog prava bez naknade. Vlastodavac trpi rizik što preduzima pravne poslove preko punomoćnika, ali ima pravo da od punomoćnika traži naknadu eventualne štete koja bi mu bila pričinjena. U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je na osnovu članova 210. i 214. ZOO zaključio da su tuženi dužni da vrate samo ono što su neosnovano zadržali (razliku naplaćenih obveznica u iznosu od 62.404,10 evra i isplaćenog od 53.535,16 evra), propuštajući da ocenom sadržine izvedenih dokaza utvrdi obim datog punomoćja na osnovu koga je tužena izvršila prodaju obveznica devizne štednje pre dospelosti, po obračunatoj tržišnoj ceni od 62.404,10 evra, čija je nominalna vrednost iznosila 85.182 evra. Tužilja je tvrdila da je punomoćje dato tuženoj sadržalo ovlašćenje da podiže sredstva od obveznica onako kako budu dospevale za naplatu i da taj novac postepeno uplaćuje na zajednički račun u Americi, te da su uplate od tuženih u početku pristizale, ali da kada je suprug saznao da su obveznice u celini prodate opozvao je dato punomoćje. Drugostepeni sud je propustio da utvrdi da li je tužena postupala u granicama ovlašćenja i eventualno datog naloga, te u zavisnosti od toga i da li je za vlastodavca nastupila šteta. Osim toga, prema stanju u predmetu obveznice devizne štednje su u celini prodate 12.05.2006. godine, a tuženi su sukcesivno vršili uplate u periodu od 18.03.2008. do 04.06.2015. godine, pa je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno u pogledu savesnosti tuženih, jer kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva (član 214. ZOO). S obzirom da je drugostepeni sud otvorio raspravu, ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka, a činjenično stanje nije potpuno utvrđeno, to je Vrhovni sud ukinuo drugostepenu presudu u navedenom delu i vratio predmet drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda ovog spora.

Na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. u vezi člana 416. stav 3. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući potpunost revizije tuženih, primenom člana 410. stav 1. u vezi člana 413. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nepotpuna.

Prema stanju u predmetu, revizija tuženih izjavljena od strane punomoćnika iz reda advokata Vladana Vujića sadrži samo pečat advokata na prvoj i poslednjoj strani, ali ne i potpis advokata, za koga je punomoćje priloženo uz reviziju.

Zakonom o parničnom postupku propisano je da stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je sama advokat (član 85. stav 6), a po članu 419. u postupku povodom revizije shodno se primenjuju član 370. (žalba mora da sadrži potpis podnosioca) i čl. 371. (nepotpisanu žalbu sud će odbaciti kao nepotpunu – član 101. stav 5.). Prema članu 101. stav 5, ako je podnesak, koji je u ime stranke podneo punomoćnik nerazumljiv ili nepotpun sud će da ga odbaciti.

Odredbom člana 29. stav 5. Zakona o advokaturi („Službeni glasnik RS“ broj 31/11 i 24/12) propisano je da je advokat dužan da na svaku ispravu, dopis ili podnesak koji je sastavio stavi svoj potpis i pečat.

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, sledi da je revizija nepotpuna kada ne sadrži potpis ili pečat advokata podnosioca revizije. U konkretnom slučaju revizija izjavljena od strane punomoćnika tuženih sadrži pečat punomoćnika - advokata, ali ne sadrži i potpis advokata, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke i revizija odbačena kao nepotpuna na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković