Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 309/21 od 26.05.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačene su presuda Osnovnog suda u Kruševcu P 1168/19 od 25.11.2019. godine u prvom i drugom stavu izreke i dopunsko rešenje tog suda od 09.10.2020. godine, tako što je odbijen precizirani tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da tužilac nema pravo svojine po osnovu sopstvenog učešća u sticanju u vanbračnoj zajednici sa tuženom BB na ½ idealna dela stambene zgrade broj 3 – porodična stambena zgrada u površini u osnovi 103 m2 koja se sastoji od podruma, prizemlja i dva sprata i na ½ idealna dela na udelu od 136/327 parcele .../..., zemljište pod zgradom – objektom površine 1,33 ara, zemljište pod zgradom – objektom površine 1,03 ara i voćnjak 5. klase površine 91 m2, ukupne površine 3,27 ari, sve upisano u list nepokretnosti ... KO ..., što bi tužene bile dužne da priznaju a presuda služila tužiocu za prenos prava svojine na ovim nepokretnostima u Službi za katastar nepokretnosti Kruševac bez prisustva i posebne saglasnosti tuženih, kao i da se obavežu tužene da ovu nepokretnost u napred navedenoj kvoti predaju tužiocu u isključivu svojinu i državinu putem fizičke deobe, a ako je ista nemoguća civilnom deobom, i obavezan tužilac da na ime troškova parničnog postupka isplati tuženima iznos od 341.400,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka presude. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije da se pravilnost drugostepene presude ne može sa sigurnošću ispitati jer je njena izreka nerazumljiva, a obrazloženje ne sadrži razloge o važnim i bitnim činjenicama, dok su dati razlozi nejasni, nerazumljivi i u suprotnosti sa sadržinom spisa, ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz tačke 12. stava 2. navedene odredbe koja članom 407. stav 1. tačka 2. ZPP nije propisana kao razlog za ovaj pravni lek. Nisu osnovani revizijski navodi o prekoračenju tužbenog zahteva (član 407. stav 1. tačka 5. ZPP). Preinačenjem prvostepene presude – odbijanjem tužbenog zahteva i utvrđenjem da tužilac nema pravo svojine po osnovu sopstvenog učešća u sticanju u vanbračnoj zajednici sa tuženom BB nije odlučeno mimo granica postavljenog tužbenog zahteva za utvrđenje da tužilac po označenom pravnom osnovu ima pravo svojine na predmetnim nepokretnostima.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, brak tužioca i tužene BB, zaključen tokom 1994. godine, sporazumno je razveden pravnosnažnom presudom od 15.07.2002. godine. Supružnici su se razveli kako bi tužilac mogao obezbediti isprave neophodne za boravak i rad u ... . Tužena BB je i nakon razvoda braka, sa decom rođenom u braku, nastavila da živi u porodičnoj kući tužiočevih roditelja, u kojoj je i tužilac boravio kada je dolazio iz inostranstva. Tužilac je tokom 2004. godine u ... zaključio brak sa GG koja je imala dozvolu za boravak u toj državi, i taj brak razveden je tokom 2011. godine. Ugovorom o kupoprodaji od 09.04.2007. godine tužena BB kupila je deo parcele .../... KO ... u površini od 1,36 ari i deo nedovršenog objekta koji se sastoji od suterena i prizemlja. Na tom objektu su naknadno izvođeni radovi na dogradnji, tako da isti sada predstavlja kuću koja se sastoji od podruma, prizemlja i dva sprata. U tu kuću tužena BB se preselila tokom 2009. godine, a ugovorom Ov. .../... od 12.10.2011. godine predmetne nepokretnosti poklonila je svojoj majci, tuženoj VV.

Ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud je zaključio da je brak tužioca i tužene BB razveden fiktivno, sa ciljem da tužilac zaključi brak u ... kako bi obezbedio isprave za boravak i rad u toj državi, ali su bivši supružnici nastavili da žive u vanbračnoj zajednici tokom koje su stekli sporne nepokretnosti kao njihovu zajedničku imovinu. Iz tih razloga, primenom člana 4. i 191. Porodičnog zakona prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio tužiočev alikvotni udeo u predmetnim nepokretnostima stečenim u vanbračnoj zajednici sa tuženom BB.

Drugostepeni sud je prihvatio utvrđeno činjenčno stanje, ali ne i pravni zaključak nižestepenog suda o postojanju vanbračne zajednice i spornoj imovini kao zajedničkoj imovini tužioca i tužene BB. Po stanovištu tog suda, između označenih lica u vreme kada su sporne nepokretnosti stečene nije mogla postojati vanbračna zajednica u smislu člana 4. Porodičnog zakona zbog bračne smetnje – braka koji je tužilac tokom 2004. godine zaključio u inostranstvu, tako da se na sporni odnos ne može primeniti odredba člana 191. navedenog Zakona o sticanju imovine u vanbračnoj zajednici, a između tužioca i tužene BB nije postojao dogovor o zajedničkom sticanju i gradnji objekta.

Pravno stanovište izloženo u drugostepenoj presudi prihvata i revizijski sud.

Odredbom člana 191. Porodičnog zakona propisano je da imovina koju su vanbračni partneri stekli radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu i da se na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno primenjuju odredbe tog Zakona o imovinskim odnosima supružnika. Ovakvo pravno dejstvo na imovinske odnose ima samo vanbračna zajednica koja odgovara njenoj definiciji iz člana 4. stav 1. Porodičnog zakona, kao trajne zajednice života žene i muškarca između kojih nema bračnih smetnji (vanbračni partneri). Odredbom člana 17. navedenog Zakona bračnost je predviđena kao bračna smetnja tako što je propisano da brak ne može sklopiti lice koje je već u braku. Bračnošću se štiti princip monogamije i zato ona predstavlja smetnju i za zasnivanje vanbračne zajednice priznate Zakonom.

U konkretnom slučaju, tužilac je zaključio brak tokom 2004. godine koji je razveden tokom 2011. godine. Zbog postojanja tog braka između njega i tužene BB nije mogla postojati vanbračna zajednica predviđena članom 4. stav 1. Porodičnog zakona. Zato se ni imovina stečena u periodu dok se tužilac nalazio u braku ne može smatrati zajedničkom imovinom tužioca i tužene BB u smislu člana 191. stav 1. Porodičnog zakona, i tužiocu priznati pravo susvojine na istoj shodnom primenom članova 171. – 187. navedenog Zakona.

Nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zasnovani na stavu tužioca da je njegov brak sa tuženom BB formalno razveden i da je brak koji je zaključio u inostranstvu ništav u smislu člana 32. Porodičnog zakona jer nije zaključen radi ostvarenja zajednice života, tako da nije postojala bračna smetnja za postojanje njegove vanbračne zajednice sa tuženom BB.

Odredbom člana 30. stav 2. Porodičnog zakona propisano je da brak prestaje poništajem i razvodom na dan pravnosnažnosti presude o poništaju, odnosno razvodu. Prema stavu 3. te odredbe, brak prestaje poništenjem ako je ništav ili rušljiv, u skladu sa navedenim Zakonom. Brak tužioca i tužene BB prestao je pravnosnažnošću presude o razvodu braka. Ništavost braka koji je tužilac zaključio u inostranstvu ne nastaje po sili zakona, tako da sud ne može po službenoj dužnosti da poništi brak ako postoji neki uzrok njegove ništavosti. Potrebno je da se tužbom, u smislu člana 212. Porodičnog zakona, pokrene postupak za poništenje ništavog braka. Lica ovlašćena na podnošenje takve tužbe nisu pokrenula postupak za poništaj braka koji je tužilac zaključio u inostranstvu, a taj brak prestao je tokom 2011. godine pravnosnažnošću presude o razvodu. Iz navedenih razloga, sud u ovom sporu nije mogao o ništavosti braka tužioca zaključenog u inostranstvu odlučivati kao prethodnom pitanju, radi otklanjanja bračnosti kao smetnje za postojanje vanbračne zajednice sa tuženom BB. Stoga, eventualno učešće tužioca u sticanju sporne imovine nema osnov u članu 191. Porodičnog zakona, kako je to pogrešno verovao tužilac smatrajući fiktivnim brak zaključen u inostranstvu, a drugi osnov zajedničkog sticanja ne postoji. Tužilac je izričit u tvrdnji da između njega i tužene BB nije postojao dogovor o zajedničkoj kupovini zemljišta i objekta, niti o zajedničkoj gradnji. Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić