U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužilaca AA, BB, VV, GG, DD, ĐĐ i EE, svi iz ..., čiji je punomoćnik Snežana Dunjić advokat iz ..., protiv tužene ŽŽ iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Pajčin advokat iz ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 897/2019 od 23.10.2019. godine, u sednici veća održanoj 02.06.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBACUJE SE kao nedozvoljena žalba tužene izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R3 14/20 od 21.07.2020. godine, ispravljenog rešenjem istog suda R3 14/2020 od 28.10.2020. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 897/2019 od 23.10.2019. godine – stava prvog i drugog izreke, u odnosu na tužioce BB, VV, GG, DD i ĐĐ svi iz ... .

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 897/2019 od 23.10.2019. godine – stava prvog i drugog izreke, u odnosu na tužilju AA iz ... .

ODBIJA SE zahtev tužilaca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 854/11 od 01.03.2017. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P 854/11 od 04.06.2018. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje AA i obavezana tužena da isplati tužilji iznos od 136.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja sa kamatom po eskontnoj stopi Evropske centralne banke, počev od 09.12.2011. godine do 24.12.2012. godine i od 25.12.2012. godine sa kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena do konačne isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev navedene tužilje u delu kojim je tražila da se obaveže tužena da joj, na ime izgubljene dobiti isplati naknadu po osnovu izgubljene kamate na oročena devizna sredstva koju daje Komercijalna banka a.d.Beograd na oročene devizne uloge i to od juna 2008. godine na iznos od 136.000 evra. Stavom trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje BB i obavezana tužena da isplati tužilji iznos od 5.630 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja sa kamatom po eskontnoj stopi Evropske centralne banke počev od 09.12.2011. godine do 24.12.2012. godine i od 25.12.2012. godine sa kamatom u visini referentne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena do konačne isplate. Stavom četvrtim izeke, odbijen je tužbeni zahtev navedene tužilje u delu kojim je tražila da se obaveže tužena da joj, na ime izgubljene dobiti, isplati naknadu po osnovu izgubljene kamate na oročena devizna sredstva koju daje Komercijalna banka a.d. Beograd na oročene devizne uloge i to od novembra 2008. godine na iznos od 5.630 evra. Stavom petim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca VV i obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 18.180 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja sa kamatom po eskontnoj stopi Evrpske centralne banke, počev od 09.12.2011. godine do 24.12.2012. godine i od 25.12.2012. godine sa kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena do konačne isplate. Stavom šestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev navedenog tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime izgubljene dobiti, isplati naknadu po osnovu izgubljene kamate na oročena devizna sredstva koju daje Komercijlna banka a.d. Beograd na oročene devizne uloge i to od 22. avgusta 2008. godine na iznos od 18.180 evra. Stavom sedmim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje GG i obavezana tužena da tužilji isplati iznos od 10.408 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja sa kamatom po eskontnoj stopi Evropske centralne banke, počev od 09.12.2011 do 24.12.2012. godine i od 25.12.2012. godine sa kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena do konačne isplate. Stavom osmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev navedene tužilje u delu preko dosuđenog iznosa od 10.408 evra do traženog iznosa od 11.158 evra, odnosno za iznos od 750 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja sa kamatom po eskotnoj stopi Evropske centralne banke počev od 09.12.2011. godine do 24.12.2012. godine i od 25.12.2012. godine sa kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena do konačne isplate. Stavom devetim izreke, odbijen je tužbeni zahtev iste tužilje u delu kojim je tražila da se obaveže tužena da joj, na ime izgubljene dobiti, isplati naknadu po osnovu izgubljene kamate na oročena devizna sredstva koju daje Komercijalna banka a.d. Beograd na oročene devizne uloge i to od decembra 2008. godine na iznos od 11.158 evra. Stavom desetim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje DD i obavezana tužena da tužilji isplati iznos od 10.250 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja sa kamatom po eskontnoj stopi Evropske centralne banke počev od 09.12.2011. godine do 04.12.2012. godine i od 25.12.2012. godine sa kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena do konačne isplate. Stavom jedanaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev navedene tužilje u delu preko dosuđenog iznosa od 10.250 evra do traženog iznosa od 11.150 evra, odnosno za iznos od 900 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja sa kamatom po eskontnoj stopi Evrospke centralne banke, počev od 09.12.2011. godine do 24.12.2012. godine i od 25.12.2012. godine sa kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena do konačne isplate. Stavom dvanaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev iste tužilje u delu kojim je tražila da se obaveže tužena da joj, na ime izgubljene dobiti, isplati naknadu po osnovu izgubljene kamate na oročena devizna sredstva koju daje Komercijalna banka a.d. Beograd na oročene devizne uloge od marta 2007. godine na iznos od 11.150 evra. Stavom trinaestim izreke, usvojen je tužbni zahtev tužioca ĐĐ i obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 5.550 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja sa kamatom po eskotnoj stopi Evropske centralne banke počev od 09.12.2011. godine do 24.12.2012. godine i od 25.12.2012. godine sa kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena do konačne isplate. Stavom četrnaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev navedenog tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tužena da mu, na ime izgubljene dobiti, isplati naknadu po osnovu izgubljene kamate na oročena devizna sredstva koju daje Komercijalna banka a.d. Beograd na oročene devizne uloge i to od februara 2009. godine na iznos od 5.550 evra. Stavom petnaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca EE kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu isplati iznos od 6.600 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja sa kamatom po eskontnoj stopi Evrposke centralne banke počev od 09.12.2011. godine do 24.12.2012. godine i od 25.12.2012. godine sa kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena do konačne isplate, uvećano za iznos naknade po osnovu izgubljene dobiti a po osnovu izgubljene kamate na oročena devizna sredstva koju daje Komercijalna banka a.d. Beograd na oročene devizne uloge, i to od januara 2008. godine na iznos od 6.600 evra. Stavom šesnaestim izreke, obavezana je tužena da tužiocima AA, BB, VV, GG, DD i ĐĐ na ime troškova parničnog postupka isplati ukupan iznos od 2. 493.750,00 dinara. Stavom sedamnaestim izreke, obavezan je tužilac EE da na ime troškova parničnog postuka isplati tuženoj iznos od 258.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 897/2019 od 23.10.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 854/11 od 01.03.2017. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 854/11 od 04.06.2018. godine, u delu stava prvog izreke, delu stava trećeg izreke, delu stava petog izreke, delu stava sedmog izreke, delu stava desetog izreke i delu stava trinaestog izreke, kojima je odlučeno o glavnom dugu. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 854/11 od 01.03.2017. godine, ispravljena rešenjem istog suda P 854/11 od 04.06.2018. godine, u delu stava prvog i trećeg izreke, delu stava petog izreke delu stava sedmog izreke, delu stava desetog izreke i delu stava trinaestog izreke, kojima je odlučeno o kamati, tako što je obavezana tužena da tužiocima: AA na iznos od 136.000 evra, BB na iznos od 5.630 evra, VV na iznos od 18.180, GG na iznos od 10.408 evra, DD na iznos od 10.250 evra i ĐĐ na iznos od 5.500 evra, isplati kamatu po stopi Evropske centralne banke počev od 09.12.2011. godine do 24.12.2012. godine a od 25.12.2012. godine u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena, do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom trećim izreke, ukinuta je ista presuda u stavu drugom, četvrtom, šestom, osmom, devetom, jedanaestom, dvanaestom, četrnaestom, petnaestom, šesnaestom i sedamnaestom izreke i u tom delu predmet vraćen prvostpenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je blagovremeno podnela reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o istoj odluči i kao o posebnoj reviziji, sa pozivom na odredbu člana 395. ZPP (pogrešno označenog kao člana 404. ZPP).

Tužioci su podneli odgovor na reviziju u kome su osporili revizijske navode i predložili da se ista odbaci kao nepotpuna, odnosno odbije kao neosnovana. Troškove revizijskog postupka su tražili.

Apelacioni sud u Beogradu rešenjem R3 14/20 od 21.07.2020. godine, ispravljenim rešenjem istog suda R3 14/20 od 28.10.2020. godine, nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu da odlučuje o reviziji tužene kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 395. ZPP.

Tužena je protiv navedenog rešenja izjavila žalbu, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući dozvoljenost žalbe izjavljene protiv rešenja apelacionog suda, Vrhovni kasacioni sud je našao da žalba nije dozvoljena.

Prema članu 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 – stupio na snagu 01.02.2012. godine), postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovešće se po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09). Parnični postupak u ovom sporu započet je tužbom od 09.12.2011. godine, pa se primenjuju odredbe ranijeg Zakona o parničnom postupku.

Prema ranije važećem Zakonu o parničnom postupku(„Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), žalba kao pravni lek se može izjaviti protiv presude donete u prvom stepenu i protiv rešenja prvostepenog suda (član 355. i član 385. ZPP).

Kako odredbe tog zakona, koji se u ovom slučaju primenjuje, ne propisuju žalbu kao pravni lek koji se može izjaviti protiv rešenja drugostepenog suda, izjavljena žalba nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga je na osnovu člana 411. u vezi člana 373. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Članom 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) propisano je da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09). Međutim, prema članu 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14, koji je nastupio na snagu 31.05.2014. godine), revizija je dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, a koji nisu pravnosnažno rešeni do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Drugostepena presuda protiv koje je izjavljena revizija doneta je 23.10.2019. godine, dakle posle stupanja na snagu novela Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 55/14).

Prema članu 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) – u daljem tekstu: ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom po članu 394. ovog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava.

Iz odredbe člana 395. ZPP proizilazi da Vrhovni kasacioni sud odlučuje o izuzetnoj reviziji samo pod uslovom da takvo odlučivanje predloži apelacioni sud, nakon ocene dopuštenosti ove revizije iz nekog od navedenih razloga.

U konkretnom slučaju, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu nije predloženo odlučivanje o reviziji tužene kao o izuzetnoj reviziji, a vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude u odnosu na tužioce BB za potraživanje od 5.630 evra, VV za potraživanje od 18.180 evra, GG za potraživanje od 10.408 evra, DD za potraživanje od 10.250 evra i ĐĐ za potraživanje od 5.550 evra, očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, s obzirom da tužioci nemaju svojstvo jedinstvenih supraničara, već se imaju smatrati običnim suparničarima, pa je Vrhovni kasacioni sud našao da revizija tužene u odnosu na navedene tužioce nije dozvoljena.

Na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Vrhovni kasacioni sud je, ispitujući dozvoljenost i osnovanost revizije u smislu člana 394. i člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), u vezi člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 55/14), utvrdio da je revizija tužene u odnosu na tužilju AA dozvoljena, ali neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda postupka koje mogu biti revizijski razlog prema članu 398. stav 1. tačka 1. i 2. ZPP. Navodi revizije koji se, neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak, primenu pravila o teretu dokazivanja i ocenu dokaza upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, iz kojih razloga se revizija ne može izjaviti shodno članu 398. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je u periodu od 2005. godine do 2008. godine uzimala novac od tužilaca predstavljajući se kao agent, odnosno spoljnofinansijski savetnik investicionog fonda „Mat Project Limited“ sa sedištem u Velikoj Britaniji. Pričom da primljene iznose predaje inostranom investicionom fondu koji njihov novac plasira kroz trgovanje na berzi, tužioce je dovodila u zabludu da će na osnovu predatog novca ostvarivati dobit, odnosno profit. Da bi kod njih stvorila čvrsto ubeđenje u istinitost svojih tvrdnji tužena im je povremeno isplaćivala određene novčane iznose, navodeći da su ti iznosi dobit, odnosno profit. Tužilja AA je na taj način predala tuženoj ukupno 207.000 evra, a tužena joj je od primljenog novca isplatila - vratila ukupno 70.000 evra, kao „ostvareni profit“. Tužilja BB je tuženoj u prostorijama svoje ordinacije predala na ruke 5.750 evra, a tužena joj je kao „ostvareni profit“ vratila 120 evra; tužilac VV je tuženoj u aprilu 2008. godine predao na ruke iznos od 23.000 evra, a tužena mu je na ime „ostvarenog profita“ vratila iznos do 4.820 evra; tužilja GG je tokom 2007. godine u više navrata predala ukupan iznos od 10.750 evra a tužena joj je kao profit vratila iznos od 342 evra; tužilja DD je tokom 2007. godine predala tuženoj iznos od 10.750 evra a tužena joj je kao „ostvarenu dobit“ vratila 500 evra; tužilac ĐĐ je u aprilu 2008. godine predao na ruke tuženoj iznos od 5.750 evra, a tužena mu je vratila 200 evra. Tužena je predavala tužiocima određena pismena, u vidu potvrda i priznanica, kao dokaze o primljenom novcu i izvršenim isplatama. Nakon što im je saopštila da je firma za koju je radila došla u finansijske poteškoće, tokom 2009. godine, tražila je da joj te dokaze u originalu vrate, a nakon što su tužioci to i učinili predavala im je izvesne „sertifikate“ u kojima su bili označeni veći iznosi od iznosa primljenog novca. Tužena je istakla prigovor nedostatka pasivne legitimacije i negirala da je bila u bilo kakvom pravnom odnosu sa tužiocima, a time i da prema njima ima neku obavezu, već su tužioci, po njenim navodima, novac uplaćivali inostranim investicionim fondovima koji posluju na tržištu kapitala. Navela je da su tužioci za svaki uloženi evro dobijali vrednosne hartije, primali dobit i da je sve bilo u redu dok firma „Mat Project Limited“ nije došla u finansijske poteškoće, kada je svoja dugovanja ustupila firmi „FTIH“ koja je o tome obavestila tužioce i nastavila da isplaćuje dobit koju su tužioci primali i za to potpisivali priznanice. Tvrdila je i da je firma „FTIH“ sa svakim od ulagača, pa i sa tužiocima, sravnila međusobna potraživanja i dugovanja i zaključila Sporazum o načinu i o vremenu dospeća isplate ugovorenih iznosa. Utvrđeno je na osnovu opštepoznatih podataka dostupnih na sajtu zvaničnog registra kompanija Velike Britanije da je firma „Mat Project Limited“ čiji je matični broj ... a zakonski zastupnik – direktor ZZ, osnovana 27.02.2009. godine a prestala da postoji 03.01.2011. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, ocenom izvedenih dokaza i primenom pravila o teretu dokazivanja, na osnovu člana 8. i člana 223. ZPP, nižestepeni sudovi su smatrali da tužena nije dokazala svoje tvrdnje da je radila za inostrani investicioni fond i da je novac koji je uzimala od tužilje predavala ovlašćenim licima iz kompanije za koju je radila, na osnovu čega su zaključili da je sav novac zadržala za sebe. Stoga su ocenili neosnovanim prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tužene i primenom člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima obavezali tuženu da po pravnom osnovu neosnovanog obogaćenja isplati tužilji AA iznos od 136.000 evra, sa kamatom.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijane nižestepene presude zasnovane su na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće, da naknadi vrednost postignute koristi. Stavom 2. istog člana propisano je da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kada se nešto primi, s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Prema pravilima o teretu dokazivanja propisanim članom 223. ZPP, ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju te činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja (stav 1); stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno (stav 2); stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (stav 3).

U konkretnoj situaciji, prema navedenim pravilima, kada je na osnovu dokaza koje je tužilja predložila utvrđeno da je predavala novac neposredno tuženoj (što uostalom tužena i nije sporila), na tuženoj je bio teret dokazivanja činjenica o daljem investiranju i predaji novca, o čemu ona nije ponudila nijedan relevantan dokaz. Isprave u vidu priznanica i sertifikata za koje je tužena tvrdila da su izdate od strane pravnih lica sa kojima je tužilja bila u poslovnom odnosu, nisu propisno overene i legalizovane da bi imale dokaznu snagu kao i domaće javne isprave, shodno članu 230. i 231. ZPP. Njima se ne dokazuje da je tužena bila u bilo kakvom poslovnom odnosu sa navodnim inostranim fondovima, niti da su lica koja su potpisala priložene isprave bila ovlašćena na njihovo izdavanje. Osim toga, ni sama tužena tokom postupka nije navela ime niti jedne ovlašćene osobe sa kojom je sarađivala i kojoj je predavala novac dobijen od tužilje radi daljeg investiranja. Kod takvog stanja stvari, pravilno je izveden zaključak o pasivnoj legitimaciji tužene, kao i zaključak da je novac primljen od tužilje, bez postojanja pravnog osnova, tužena zadržala za sebe.

Shodno citiranoj zakonskoj odredbi člana 210. ZOO i utvrđenom činjeničnom stanju, koje se revizijom ne može pobijati, po oceni revizijskog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženu na isplatu utvrđenog novčanog iznosa tužilji sa pripadajućom kamatom, na osnovu člana 214. ZOO, po stopi Evropske centralne banke (u kom delu je preinačio prvostepenu presudu) od dana podnošenja tužbe 09.12. 2011. godine do 24. 12. 2012. godine, a od tada do isplate, u skladu sa članom 2. i 4. stav 1. Zakona o zateznoj kamati („Sl. glasnik RS“, br.119/2012).

Cenjeni su revizijski navodi da Republika Srbija ima bilateralni sporazum sa Austrijom, državom osnivanja i sedišta firme „Mat Project Limited“ (u Gracu), prema kome ne postoji obaveza legalizacije isprava iz tih država, ali su ti navodi neosnovani, s obzirom da je tužena kao jedini dokaz na kojem je zasnivala svoju tvrdnju da je bila ovlašćeni posrednik navedene firme, priložila kopiju dokumenta označenog kao „Tim licenca“ izdatog od navedene inostrane firme, na kome je naznačeno da je njeno sedište u Londonu. Osim toga, tužena je od tužilje uzimala novac u periodu od 2005. – 2008. godine, a prema podacima sa zvaničnog sajta registra kompanija u Velikoj Britaniji utvrđeno je da je „Mat Project Limited“ osnovana tek kasnije - 27.02.2009. godine.

Ukazivanje u reviziji da je krivična prijava tužilaca protiv tužene za krivično delo prevare odbačena i da je javno tužilaštvo odustalo od krivičnog gonjenja tužilje jer je zauzelo stav da je tužena bila predstavnik firme i da su tužioci pravni posao zaključivali sa firmom, nije od uticaja na zakonitost pobijane presude. Ovo stoga što je, prema odredbi člana 13. ZPP, u parničnom postupku sud u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, pa je pravilno drugostepeni sud ocenio ove navode koji su isticani i u žalbi tužene, sa obrazloženjem da je građanskopravna odgovornost šira od krivične odgovornosti i da je u ovom postupku tužilja mogla da dokazuje pravni osnov svog potraživanja po osnovu sticanja bez osnova, bez utvrđivanja krivice tužene.

Takođe, nije od uticaja pozivanje revidenta na postojanje drugih presuda koje su prema tuženoj donete po tužbama drugih lica u istoj činjeničnopravnoj situaciji, sa istim dokazima, a u kojima je tužbeni zahtev odbijen zbog nedostatka pasivne legitimacije. Pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25882/16 od 18.11.2016. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2286/17 od 25.01.2018. godine, odbijen je tužbeni zahtev za isplatu duga po osnovu ugovora o zajmu koji je tužilja u tom sporu zaključila u svojstvu zajmodavca sa tuženom kao zajmoprimcem, dakle radi se o drugom pravnom osnovu, dok presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 32627/16 od 15.10.2019. godine, na koju se u reviziji ukazuje, nije pravnosnažna.

Kako je u ovom sporu odlučeno na osnovu pravilne primene pravila o teretu dokazivanja i ocenom izvedenih dokaza u smislu člana 8. ZPP, na utvrđeno činjenično stanje je pravilno primenjeno materijalno pravo. Navodima revizije se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane drugostepene presude jer se pretežno ponavljaju navodi izneti u žalbi, koje je drugostepeni sud cenio na pravilan način, a datu ocenu prihvata i revizijski sud, pa je revizija neosnovana.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 405. ZPP odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu bili nužni, pa je zahtev tužilaca za njihovu naknadu odbijen primenom člana 150. stav 1. ZPP i odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić