Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav. 2. tačka 1. i člana 420. stav 1, 2 i 6. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 – u daljem tekstu: ZPP) i člana 41. Zakona o zabrani diskriminacije, i našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Osim navedene bitne povrede, revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP mogu biti bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 6, 8, 10. i 11. ovog zakona, pod uslovom da su isticane u žalbi, odnosno da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, kao i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ovog zakona, koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom. Stoga, revizijski navodi o učinjenim bitnim povredama iz člana 374. stav 2. tačka 5, 9. i 12. ZPP ne mogu biti revizijski razlog, dok je ukazivanje revidenta na bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene pred drugostepenim sudom neosnovano, jer se ne radi o tim povredama, s obzirom da se na te povrede revident pozivao u žalbi, a drugostepeni sud za neprihvatanje žalbenih navoda dao pravilne i jasne razloge. Takođe, nije učinjena povreda postupka iz odredbe člana 407.stav.1 tačka 5. ZPP jer drugostepeni sud nije prekoračio tužbeni zahtev.

Prema stanju u spisima predmeta i utvrđenim činjenicama, tužilac je tužbom podnetom 22.06.2017. godine u ovom sporu istakao zahtev da sud utvrdi diskriminatorsko postupanje tužene, kao i da obaveže tuženu da tužiocu isplati naknadu nematerijalne štete kao posledice diskriminatorskog postupanja. Tužbu je zasnovao na činjenicama da je tužena, preko svojih organa - Privrednog suda u Pančevu, u predmetu P 736/10 u kome je on tužilac, po osnovu njegovih ličnih svojstava, odnosno po osnovu javnog izražavanja stavova i mišljenja, političke ne)pripadnosti, imovnog stanja, svojine i stručne osposobljenosti, diskriminatorski postupala. Tužilac je tvrdio da u postupku Privrednog suda u Pančevu P 736/10 ne postoji adekvatno punomoćje za zastupanje tuženog, dok je odgovor na tužbu podnet po proteku roka od 30 dana i nije sadržao sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupati, a taj sud je u tom postupku propustio da donese presudu zbog propuštanja pa je na taj način nejednako postupao prema tužiocu i kršio Ustav Republike Srbije i Zakon o parničnom postupku, čime je stao na stranu tuženih u tom sporu i zaštitio ih od predviđenih zakonskih posledica. Tužena je istakla prigovor litispendencije i prigovor presuđene stvari.

Nakon izvršenog uvida u spise predmeta Višeg suda u Smederevu P 436/17 i P 36/15 utvrđeno je da postoji identitet parničnih stranaka u tim predmetima i u ovom predmetu, da je predmet tužbenih zahteva u navedenim parnicama takođe utvrđenje diskriminatorskog postupanja tužene u vezi neurednosti i neblagovremenosti odgovora na tužbu u predmetu Privrednog suda u Pančevu P 736/2010, koje sadrži činjenični opis kao u ovom predmetu, da su navedena ista lična svojstva po kojima tužilac i u ovoj parnici smatra da je diskriminisan, kao i da je postavljen zahtev za naknadu štete zbog diskriminacije. Predmet P 36/15 pravnosnažno je okončan presudom od 31.03.2016. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje diskriminacije i naknadu štete, dok je predmet P 436/17 u toku jer presuda od 23.02.2018. godine kojom je takođe odbijen tužbeni zahtev nije pravnosnažna.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom odredbi procesnog zakona i odredbi materijalnog prava odlučili o prigovorima tuženog i zahtevima tužioca.

Naime, odredbom člana 203. stav 3 ZPP propisano je da dok parnica teče, ne može se u pogledu istog zahteva pokrenuti nova parnica među istim strankama, a ako takva parnica bude pokrenuta, sud će tužbu da odbaci, dok je prema odredbi člana 359. stav 2. ZPP, dužnost suda da tokom celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li je stvar pravnosnažno presuđena i ako utvrdi da je parnica pokrenuta o zahtevu o kome je već pravnosnažno odlučeno, odbaciće tužbu.

Kod pravilno utvrđenog postojanja identiteta stranaka i činjeničnog i pravnog osnova povodom istog tužbenog zahteva u predmetnoj parnici i parnici P 436/17, koja nije pravnosnažno okončana, kao i u parnici P 36/15, okončanoj donošenjem pravnosnažne sudske presude, prigovori litispendencije i presuđene stvari (o kom prigovoru je i sud vodio računa po službenoj dužnosti) su pravilno usvojeni. S obzirom da je pravna posledica u oba slučaja ista, tužba za utvrđenje diskriminacije u ovom sporu je pravilno odbačena primenom citiranih zakonskih odredbi, na osnovu člana 294. stav 1. tačka 3. i 4. ZPP.

Odredbom člana 43. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“,br. 22/09), propisane su vrste tužbe koje se mogu podneti u postupku za zaštitu od diskriminacije, pa se pored utvrđenja zabrane izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrane daljeg vršenja radnje diskriminacije, odnosno zabrane ponavljanja radnje diskriminacije (tačka 1.), utvrđenja da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu ili drugome (tačka 2.), izvršenja radnje radi uklanjanja posledica diskriminatorskog postupanja (tačka 3.), mogu postaviti zahtevi za naknadu materijalne i nematerijalne štete (tačka 4.). Shodno navedenom, osnovanost zahteva po nekoj od tužbi iz tačke 1 - 3 navedene zakonske odredbe, predstavlja prethodno pitanje za utvrđivanje prava na naknadu štete u vezi sa diskriminacijom.

U konkretnom slučaju, ne postoji pravnosnažna presuda kojom je utvrđena diskriminacija tužioca od strane tužene zasnovana na istom činjeničnopravnom osnovu, s obzirom da su zahtevi tužioca u oba predmeta pred Višim sudom u Smederevu odbijeni kao neosnovani (u predmetu P 36/15 pravnosnažno), a u ovoj parnici tužba sa takvim zahtevom odbačena iz napred navedenih razloga. Stoga je, po mišljenju revizijskog suda, iz istih razloga trebalo odbaciti tužbu i u delu zahteva za naknadu tražene nematerijalne štete. Međutim, imajući u vidu da tužiocu u ovoj parnici svakako ne pripada pravo na naknadu štete, to nije od uticaja na pravilnost i zakonitost odluke.

Navodima revizije neosnovano se osporava utvrđeno činjenično stanje i pravilna primena materijalnog prava jer se ne navodi ništa novo što bi bilo od uticaja na donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari i dovelo u sumnju zaključak nižestepenih sudova.

Pravilnom primenom odredbe člana 356.stav 1. i 2. ZPP doneta je odluka o odbijanju predloga tužioca stavljenog u podnesku od 14.10.2019. godine za donošenje dopunske prvostepene presude. Ovo stoga što u tom podnesku nije navedeno o kojim zahtevima nije odlučeno, već se tužilac poziva na ranije dostavljene podneske od 25.02.2019. godine, 24.06.2019. godine i 01.08.2019. godine, u kojima nisu istaknuti novi zahtevi već se dopunjuju navodi tužbe i traži utvrđenje postojanja određenih činjenica, što je pravilno utvrđeno u postupku, pa su suprotni navodi revizije ocenjeni neosnovanim.

Na osnovu izloženog, odlučeno je kao u izreci primenom člana 414. i člana 420. stav 6. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić