Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3207/24 od 15.10.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena ispravljena prvostepena presuda u stavu prvom, stavu drugom, usvajajućem delu stava trećeg i u stavu četvrtom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, Vrhovni sud je našao da ne postoje razlozi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23) da bi se o reviziji odlučivalo kao o izuzetno dozvoljenoj.

Pobijanom pravnosnažnom presudom utvrđeno je da je ništav sporazum o novčanoj naknadi za eksproprisano poljoprivredno zemljište koji je tužilac zaključio sa tuženim i obavezan je tuženi da tužiocu isplati razliku između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište do visine pripadajuće naknade utvrđene prema tržišnoj ceni za preuzeto gradsko građevinsko zemljište (na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke). Ovo zbog toga što je predmetno zemljište, iako se u vreme eksproprijacije i zaključenja sporazuma o visini naknade u katastru nepokretnosti vodilo kao poljoprivredno zemljište, već imalo status gradskog građevinskog zemljišta u 4. zoni, prema važećem Generalnom urbanističkom planu grada Vranja (koji je usvojen 24.12.2009. godine i objavljen u „Službenom glasniku grada Vranja“ br. 7/2010), a eksproprisano je radi izgradnje deonice autoputa E-75 Beograd-Niš-granica sa Republikom Makedonijom.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je pobijana presuda u skladu sa praksom suda i pravnim stavovima izraženim kako u odlukama Vrhovnog suda, tako i u odlukama Ustavnog suda Už 9026/14 i Už 6745/15 donetim po ustavnoj žalbi u predmetima u kojima je odlučivano o istovetnim tužbenim zahtevima, sa istim pravnim osnovom i bitno sličnim činjeničnim stanjem, u situaciji kada je planskim dokumentom (u konkretnom slučaju to je Generalni urbanistički plan Grada Vranja) izvršena promena namene iz poljoprivrednog u građevinsko zemljište, a ova promena nije evidentirana u katastru nepokretnosti (članovi 83. stav 2. i 88. Zakona o planiranju i izgradnji).

Zbog toga nema uslova za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

U skladu sa navedenim, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 4.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi utvrđenja ništavosti sporazuma i isplate podneta je 09.08.2017. godine, a preinačena je podneskom tužioca od 12.10.2023. godine. Vrednost predmeta spora je 1.170.140,00 dinara, koji iznos je ispod novčanog cenzusa za dozvoljenost revizije iz člana 403. stav 3. ZPP na dan preinačenja tužbe.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković