O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 20777/18 od 14.02.2020. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezana je tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica isplati iznos od 1.500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja 14.02.2020. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa od 1.500.000,00 dinara do traženog iznosa od 2.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja prvostepene presude do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da na ime troškova parničnog postupka isplati tužilji iznos od 203.600,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4208/20 od 08.07.2021. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke i u delu stava prvog izreke za dosuđeni iznos od 900.000,00 dinara sa zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da joj tužena isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica još iznos od 600.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 14.02.2020. godine do isplate. Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka iz stava trećeg izreke prvostepne presude tako što je obavezana tužena da isplati tužilji iznos od 137.350,00 dinara na ime troškova postupka. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja da isplati tuženoj iznos od 22.500,00 dinara na ime troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na članove 403. i 404. Zakona o parničnom postupku, ukazujući da je u pogledu dosuđenog iznosa na ime duševnih bolova zbog smrti bliskog lica došlo do različite sudske prakse, pa je priložila presude Apelacinog suda u Beogradu kao dokaz da su u sličnim predmetima dosuđeni viši iznosi od iznosa iz pobijane presude.

Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužilje razmotrio primenom člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20). Naime, u delu kojim je Apelacioni sud u Beogradu preinačio prvostepenu presudu revizija je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP. U preostalom delu kojim je potvrđena prvostepena presuda, ovaj sud je odlučivao na osnovu člana 404. ZPP.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u itneresu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili potrebe novog tumačenja prava (posebna revizija).

Vrhovni kasacioni sud je zaključio da u konkretnom slučaju o dosuđenoj naknadi za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. stav 1. ZPP. Uz reviziju nisu priložene presude kojima bi se odlučivalo o istovetnim ili sličnim situacijama, ali i da ima sličnog identiteta ne bi se moglo zaključiti da se radi o različitoj sudskoj praksi, budući da visina naknade nematerijalne štete zavisi od okolnosti konkretnog slučaja.

Iz navedenog razloga, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija izjavljena protiv potvrđujućeg dela pravnosnažne drugostepene presude nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko- pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da pobijani odbijajući deo na ime tražene naknade namaterijalne štete (800,000,00 dinara) očigledno ne prelazi imovinski cenzus za dozvoljenost revizije iz citiranog člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje izjavljena protiv tog dela nije dozvoljena, pa je odlučio kao u stavu drugom izreke ove odluke, na osnovu člana 413. ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u preostalom delu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje u ovom delu delimično osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je ćerka pokojnog BB. Pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Beogradu KV 4/06 od 12.03.2009. godine, optuženi VV, GG, DD, ĐĐ, EE, ŽŽ, ZZ i II oglašeni su krivim za izvršenje krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. u vezi sa članom 22. OKZ SRJ i to tako što su od popodnevnih časova 20. novembra do ranih jutarnjih časova 21. novembra 1991. godine, na poljoprivrednom dobru „Ovčara“ u Vukovaru kao pripadnici TO Vukovar i dobrovoljačke jedinice „Leva sudoperica“ u sastavu tadašnje JNA, kršeći pravila međunarodnog prava za vreme oružanog sukoba i postupajući protivno određenim članovima Treće Ženevske konvencije o postupanju sa ratnim zarobljenicima iz 1949. godine i dopunskog Protokola uz istu konvenciju o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba od 08.06.1997. godine, prema ratnim zarobljenicima, pripadnicima hrvatskih oružanih snaga, milicije i lica koja prate te oružane snage (iako neposredno ne ulaze u njihov sastav) a koji su prethodno zarobljeni od strane pripadnika tadašnje JNA u bolnici, a zatim predati TO Vukovar, vršili ubistva, telesno ih povređujući i nečovečno postupajući prema njima na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo. Ratni zarobljenici su bili primorani da trče kroz formirani špalir, bili su tučeni, klani i streljani. Onima koji su i posle toga davali znakove života, pucano je u glavu. Leševi su zatrpavani zgrtanjem zemlje buldožerom. Na opisani način lišeno je života najmanje 200 osoba od kojih su 193 identifikovane, a među njima je bio i tužiljin otac BB koji je u krivičnoj presudi naveden kao žrtva pod brojem ... . Tužilju, koja je rođena ... godine, a koja je u martu 1991. godine ostala bez majke, odgajao je pokojni otac. Najpre se nije pouzdano znalo da li je tužiljin otac lišen života, da bi 1996. godine, u vreme kada je tužilja pohađala ... razred osnovne škole, bilo objavljeno u listu „Slobodna Dalmacija“ da je i njen otac među ubijenima na „Ovčari“. Posmrtni ostaci tužiljinog oca identifikovani su 2001. godine.

Odlučujući o tužbenom zahtevu tužilje na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 172. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO našao da postoji odgovornost tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane za štetu i ocenio da primerena i pravična novčana naknada nematerijalne štete za duševne bolove tužilje zbog smrti bliskog lica - oca iznosi 1.500.000,00 dinara, jer je ona u vreme ubistva svoga oca koji je bio samohrani roditelj, bila dete uzrasta od dve i po godine koje je odraslo bez roditelja, te da o sudbini oca nije ništa znala do 1996. godine.

Drugostepeni sud je smatrao da je tužena objektivno odgovorna za traženu naknadu nematerijalne štete po odredbama člana 173. i 174. ZOO i člana 218. stav 2. Zakona o službi u oružanim snagama SFRJ („Službeni list SFRJ“ br. 7/85...26/90). Međutim, našao je da je pogrešno primenjen član 200. ZOO i da je tužilji dosuđen viši iznos novčane naknade od pravičnog, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i smanjio dosuđen iznos naknade odbijajući tužbeni zahtev za 600.000,00 dinara. Obrazlažući svoju odluku, drugostepeni sud je zaključio da je tužilja u najranijem životnom dobu ostala bez oca koji joj je bio jedini roditelj i staratelj nakon majčine smrti, ali je smatrao da tužilja u uzrastu od 3 do 8 godina nije mogla u punoj meri da shvati značaj štetnog događaja i da je još mogla gajiti nadu da će se njen otac kad-tad pojaviti, te da su njena duševna trpljenja bila ipak umerenija sve do saznanja u uzrastu koji joj je omogućavao da spozna izvesnost gubitka roditelja.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo iz člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ZOO.

Okolnosti ovog slučaja – intenzitet i trajanje duševnog bola tužilje, kao tada maloletne ćerke pokojnog BB koji je stradao kao žrtva jednog od najtežih krivičnih dela, nastali su kao posledica izuzetno stresnog životnog događaja i tužilja će ih trpeti ceo život, zbog čega opravdavaju novčanu naknadu u iznosu od 1.200.000,00 dinara, koju Vrhovni kasacioni sud smatra pravičnim obeštećenjem. Naime, pravična novčana naknada za duševne bolove zbog smrti roditelja predstavlja naknadu kako za bol izazvanu samim saznanjem za smrt, tako i za sve kasnije bolove koje dete trpi zbog gubitka roditelja. Njegove duševne patnje ne mogu se procenjivati samo prema trenutku saznanja za smrt roditelja, jer je prirodno očekivati da će dete s vremenom osetiti prazninu zbog nedostaka roditelja i da će to u većoj ili manjoj meri uticati na njegovo psihičko stanje. Suprotno stanovištu drugostepenog suda, po nalaženju ovog suda, novčani iznos od 1.200.000,00 dinara predstavlja adekvatnu satisfakciju za pretrpljene duševne bolove tužilje koje će ona trpeti i ubuduće zbog smrti bliske osobe.

Sledom izloženih razloga, odbijena je revizija tužilje u preostalom delu i na osnovu članova 416. stav 1. i 414. stav 1. ZPP, je odlučeno kao u stavovima trećem i četvrtom izreke.

Preinačujući odluku o glavnoj stvari, preinačena je i odluka o troškovima prvostepenog postupka iz stava trećeg izreke, tako što su priznati troškovi prvostepenog postupka od ukupno 171.850,00 dinara, shodno konačnom uspehu tužilje u ovom postupku (1.200.000,00 dinara).

Kako je tužilja delimično uspela u postupku po reviziji (300.000,00 dinara), to opravdava dosuđivanje troškova za njen sastav u iznosu od 18.000,00 dinara prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ove procesne radnje i troškove sudskih taksi za reviziju 31.600,00 dinara i za odluku po reviziji 47.400,00 dinara prema Taksenoj tarifi.

Na osnovu članova 165. stav 2., 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu petom izreke ove oduke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić