U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović, Dragane Boljević, Gordane Džakula i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vesna Mrdalj, advokat iz ..., protiv tužene „Direktne banke“ AD Kragujevac, čiji je punomoćnik dr Nemanja Aleksić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kragujevcu Gž 981/21 od 24.08.2021. godine, u sednici održanoj 13.01.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kragujevcu Gž 981/21 od 24.08.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČAVA SE presuda Višeg suda u Kragujevcu Gž 981/21 od 24.08.2021. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovana, žalba tužilje i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P 4940/19 od 13.11.2020. godine.

OBAVEZUJE SE tužilja da tuženoj na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 27.500,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P 4940/19 od 13.11.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se utvrdi da je apsolutno ništav deo člana 1. stav 1. tačka 1.8. ugovora o dinarskom kreditu za refinansiranje broj ..., a koji se odnosi na naknadu za puštanje kredita u tečaj od 24.02.2017. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tužena na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 8.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.02.2017. godine do isplate. Stavom trećim izreke, određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Višeg suda u Kragujevcu Gž 981/21 od 24.08.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P 4940/19 od 13.11.2020. godine tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa je utvrđeno da je apsolutno ništava odredba člana 1. stav 1. tačka 1.8. ugovora o dinarskom kreditu za refinansiranje broj ... od 24.02.2017. godine, koja odredba se odnosi na naknadu za puštanje kredita u tečaj. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezana tužena da joj na ime neosnovanog obogaćenja isplati iznos od 8.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 25.02.2017. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 55.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je, kao korisnik kredita, sa tuženom bankom, dana 24.02.2017. godine, zaključila ugovor o dinarskom kreditu za refinansiranje broj ... . Odredbom člana 1. ovog ugovora, tužena je odobrila tužilji kredit u iznosu od 330.000,00 dinara. Pobijanom odredbom člana 1. stav 1. tačka 1.8. istog ugovora, određeno je da je jednokratna naknada za puštanje kredita u tečaj 2,50% od iznosa puštenog kredita u dinarima. Po osnovu navedene ugovorne odredbe, tužena je 24.02.2017. godine od tužilje naplatila iznos od 8.250,00 dinara. Pre zaključenja ovog ugovora, banka je obrascem ponude od 21.02.2017. godine u članu 3. tačka 3. iste, navela vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, a između ostalog da je naknada za puštanje kredita u tečaj 8.250,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje zaključujući da je tužilja prilikom zaključenja ugovora primila plan otplate kredita, obavezne elemente ugovora i ponudu, u kojima su prikazani vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa i fiksna jednokratna naknada u iznosu od 8.250,00 dinara, odnosno da je ovaj trošak bio određen i poznat prilikom odobravanja kredita tužilji, te je potpisivanjem ugovora o kreditu pristala na uslove davanja kredita i saglasila se sa odredbama ugovora, pa tako i sa odredbom čije se utvrđenje ništavosti traži. Navedena presuda preinačena je presudom drugostepenog suda tako što je tužbeni zahtev tužilje usvojen, te utvrđeno da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava, sve u skladu sa članom 46. stav 2 i 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer tužilji, kao korisniku kredita, tužena banka nije obrazložila iz čega se sastoje troškovi odobravanja i realizacije kredita i kako je došla do tog novčanog iznosa, a nije opredelila ni strukturu ovih troškova, kako bi se utvrdilo da li su oni stvarno nastali. S obzirom na to, drugostepeni sud je zaključio da tužilja ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu člana 104. i 210. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, jer je tužena banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog Ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br.36/11 i 39/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju, jer je predmetni ugovor o kreditu zaključen 24.02.2017. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Sl. glasnik RS“, br.45/11), bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu (obrazac 1B – osnovni podaci o kreditu) u članu 3.3 utvrđena je visina i vrsta svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, odnosno jednokratna naknada za obradu zahteva - 8.250,00 dinara, što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe člana 1. stav 1. tačka 1.8, kojom se tužilja obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2,50% od iznosa realizovanog kredita. Kako je tužilja sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi obaveštena o vrsti i visini naknade koja pada na njen teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze i u smislu člana 50. ZOO (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva). Sledom izloženog, pobijana ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, banci plati jednokratnu naknadu u visini od 2,50% od iznosa realizovanog kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zateznom zakonskom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Na osnovu iznetog Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio, kao neosnovanu, žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji, tužilja je obavezana da tuženoj naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 27.500,00 dinara i to za sastav revizije od strane advokata iznos od 18.000,00 dinara, na ime sudske takse na reviziju iznos od 3.800,00 dinara i na ime sudske takse na odluku po reviziji iznos od 5.700,00 dinara, sve u skladu sa članom 153, 154. i 163. ZPP, Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...37/21) i Taksene Tarife iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/94...95/18).

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić