Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavila tužilja, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sudskim poravnanjem od 13.06.2002. godine, obavezan je „NAVIP“ AD da isplati tužilji na ime naknade za oduzetu nepokretnost, kao solidarni dužnik sa DP „Zadrugar“, polovinu iznosa od 873.496,50 dinara (znači 436.758,25 dinara). Preduzeće „NAVIP“ je 1990. godine promenilo status u DOO, 1997. godine upisan je većinski društveni kapital u odnosu na akcionarski, 1998. godine kao osnivači upisani su društveni kapital i akcionarski kapital, a od 2005. godine postaje AD. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 268/12 od 15.05.2012. godine nad Privrednim društvom „NAVIP“ AD otvoren je stečaj i Zaključkom o listi utvrđenih potraživanja tužilji je utvrđeno potraživanje, u trećem isplatnom redu, u ukupnom iznosu od 549.470,11 dinara. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 426/20 od 14.07.2020. godine, tužilji je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u navedenom stečajnom postupku. Nakon toga, dana 23.12.2020. godine, tužilji je uplaćen iznos od 38.500,74 dinara po rešenju o delimičnoj deobi od 08.12.2020. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje za naknadu imovinske štete po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Prema stavu prvostepenog suda, tužilja je stekla pravo na pravično zadovoljenje u visini nenaplaćenog priznatog potraživanja u stečaju, a objektivna odgovornost tužene države zasniva se na odluci Privrednog suda u Beogradu R4 St 426/20 od 14.07.2020. godine, kojom je utvrđeno da je tužilji povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zbog dugogodišnjeg trajanja stečajnog postupka.

Suprotno zaključku prvostepenog suda, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev, smatrajući da tužilja ne može svoj zahtev da zasniva isključivo na rešenju od 14.07.2020. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak u pobijanoj presudi da je tužilja morala da dokaže da bi svoje potraživanje naplatila u stečajnom postupku da je stečajni sud postupao efikasno, te da se odgovornost tužene za naknadu sporne materijalne štete ne može zasnivati isključivo na činjenici da je rešenjem suda utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Naime, pravilo o objektivnoj odgovornosti Republike Srbije, primenjeno na slučaj naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ne znači da je utvrđenjem povrede tog prava tužilja stekla pravo na naknadu imovinske štete koju je tužena dužna da joj nadoknadi. Uslov za odgovornost tužene je postojanje uzročno-posledične veze između rada njenih organa i nastale štete u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Prema dopunjenom zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, u pogledu izvršnih dužnika fizičkih i pravnih lica koji ne spadaju u navedenu kategoriju, nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. S obzirom na ovo nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled naplate tužilja mogla da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

U konkretnom slučaju, pravilno je drugostepeni sud zaključio da odgovornost tužene za naknadu sporne materijalne štete ne može da se zasniva isključivo na činjenici da je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, već je uslov za postojanje odgovornosti tužene i to da tužilja nije mogla svoje potraživanje da naplati u izvršnom postupku (mada tužilja nije ni tvrdila da je vodila izvršni postupak radi prinudne naplate ovog novčanog potraživanja), da je u trenutku otvaranja stečajnog postupka stečajni dužnik imao sredstava u imovini od kojih bi se mogla naplatiti u situaciji da je sud efikasno postupao i preduzimao nužne radnje u cilju namirenja poverilaca ili da je u momentu kada je stekla pravo na naknadu po Zakonu o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku bilo sredstava na računu stečajnog dužnika i da joj ona u cilju namirenja potraživanja nisu isplaćena, zbog nezakonitog i nepravilnog rada stečajnih organa. Prema tome, u konkretnom slučaju nije ostvaren uslov za odgovornost Republike Srbije, te su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, doneta je odluka kao u izreci.

Tužilja nije uspela u revizijskom postupku zbog čega joj ne pripadaju troškovi tog postupka, a zahtev tužene za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju je odbijen, jer ovi troškovi nisu bili nužni i neophodni za donošenje odluke o reviziji, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić