Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Ispitujući dozvoljenost revizije, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o izjavljenoj reviziji kao o posebnoj reviziji, uzimajući u obzir vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za odbijanje tužbenog zahteva. Predmet tužbenog zahteva o kome je odlučeno pravnosnažnom presudom jeste naknada nematerijalne štete zbog povrede koju je tužilac pretrpeo u bazenu tužene, usled koje je trpeo strah i fizičke bolove. Sporno pravno pitanje vezano je za konkretnu činjeničnu podlogu i rešavanje spornog odnosa između stranaka, a sadržina revizije ne ukazuje da je pitanje od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Obrazloženje pobijane presude za odluku o preinačenju prvostepene presude i odbijanje tužbenog zahteva ne odstupa od dosadašnjeg tumačenja i primene materijalnog prava u vezi sa zakonskim razlozima datim za odbijanje tužbenog zahteva, tako da ne postoji potreba za novim tumačenjem prava. Tužilac uz reviziju nije dostavio odluke iz kojih bi se dalo zaključiti da u činjeničnoj i pravnoj situaciji sličnoj onoj u konkretnom slučaju postoje različite sudske odluke, odnosno suprotno presuđenje sudova o zahtevu kao što je konkretan, pa nije ispunjen zakonski uslov koji se odnosi na potrebu za ujednačavanjem sudske prakse. Osim toga, i sadržina izjavljene revizije ukazuje na činjenična i pravna pitanja konkretnog spora i na pogrešnu primenu materijalnog prava i sadržinom revizijskih navoda samo uopšteno ukazuje na potrebu za razmatranjem pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom slučaju nema mesta odlučivanju o izjavljenoj reviziji ni iz drugih razloga predviđenih članom 404. stav 1. ZPP - razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, odnosno novog tumačenja prava na kojem je zasnovan označeni pravni stav.

Imajući u vidu da nisu ispunjeni razlozi propisani odredbom člana 404. stav 1. ZPP, čije bi postojanje reviziju učinilo izuzetno dozvoljenom, odlučeno je kao u prvom stavu izreke na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije i u smislu odredaba člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi sa članom 468. stav 1. i 479. stav 6. ZPP i ocenio da i u smislu tih zakonskih odredaba revizija tužioca nije dozvoljena.

Opštim odredbama Zakona o parničnom postupku koje se odnose na vanredne pravne lekove (Glava XXVIII) iz člana 403, propisano je da stranke mogu da izjave reviziju protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude (stav 1), da je revizija uvek dozvoljena ako je: 1) to posebnim zakonom propisano; 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka; 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (stav 2), kao i da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 3).

Istim zakonom (Deo treći) uređeni su posebni postupci, među kojima je i Postupak u sporovima male vrednosti (Glavi XXXIII), tako što je propisano da se, ako odredbama ove glave nije drugačije propisano, u postupku o sporovima male vrednosti shodno primenjuju ostale odredbe ovog zakona (član 467); da su sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (čl. 468. st. 1); kao i da u sporu male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena (član 479. stav 6).

Pobijanom drugostepenom odlukom pravnosnažno je okončan postupak u sporu male vrednosti iz člana 468. stav 1. ZPP, s obzirom na vrednost predmeta spora od 200.000,00 dinara koja ne prelazi iznos od 3000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe 28.06.2019. godine.

U takvoj situaciji, dozvoljenost revizije ocenjuje se ne prema odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, prema kojoj je revizija uvek dozvoljena, ako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka, već prema odredbi člana 479. stav 6. ZPP, kojom je izričito isključeno pravo na izjavljivanje revizije u sporovima male vrednosti (jer posebna norma isključuje primenu opšte), zbog čega je revizija u konkretnom slučaju nedozvoljena. Zbog toga je bez uticaja činjenica što je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka, s obzirom da je u sporovima male vrednosti izričito propisano da revizija nije dozvoljena.

S obzirom na izloženo, odlučeno je kao u izreci, na osnovu člana 413. u vezi sa čl. 410. stav 2. tačka 5. i 479. stav 6. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić