U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka, propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su živele četrnaest meseci u vanbračnoj zajednici tokom koje je rođena njihova ćerka VV (...2023. godine). Vanbračna zajednica je prekinuta 17.06.2023. godine, kada se tuženi iselio nakon rasprave i međusobnog odgurivanja. Od tada tužena sa ćerkom stanuje u iznajmljenom stanu u ..., a tuženi u kući u ... . Mal. ćerka je poverena tužilji na samostalno vršenje roditeljskog prava, uz obavezu tuženog da doprinosi ćerkinom izdržavanju mesečnim iznosom od 27.500,00 dinara, presudom prvostepenog suda P2 345/23 od 15.05.2024. godine kojom je određeno da će tuženi ćerku viđati dva puta mesečno po sat vremena u kontrolisanim uslovima u Centru za socijalni rad Stara Pazova, u prisustvu stručnog radnika.

Nakon prestanka zajednice tuženom su izricane od strane policije i suda hitne mere zabrane prilaska tužilji i komunikacije sa njom kao žrtvom nasilja. Pravnosnažnim presudama prvostepenog suda (P2 363/23 od 08.08.2023. godine donetom u odnosu na tuženu i P 47/24 od 29.02.2024. godine donetom u odnosu na mal. ćerku) tuženom je zabranjeno da se približava tužilji i mal. ćerki i da pristupa u prostor oko mesta njihovog stanovanja na udaljenosti manjoj od 100 m i uznemirava ih na bilo koji način, i naloženo da se uzdržava od svakog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja kojim bi mogao da ugrozi njihovu bezbednost, telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo tužilje, u trajanju od 12 meseci. Povodom tužiljine prijave od 18.07.2024. godine u kojoj je navedeno da je tuženi kršio izrečene mere ulaskom u tužiljinu zgradu, te da ju je pratio od kafića u kom je sedeo do pešačkog prelaza u blizini njene zgrade, u policiji joj je rečeno da procena rizika ne može da se vrši jer je prijava podneta par meseci posle navodnih radnji tuženog. Prijava od 21.08.2024. godine da joj je tuženi upućivao uvrede i pretnje 09.08.2024. godine u advokatskoj kancelariji u koju je došao da bi joj ostavio dugovani novac te se zatekao kada je ona pozvala tu advokaticu i u telefonskom razgovoru joj otkazala punomoćje, odbačena je 22.08.2024. godine zbog nepostojanja osnova sumnje (dokaza) da je tuženi učinio navedene uvrede i pretnje. U vezi sa tim događajem, u ovom postupku je utvrđeno da je tužilja ta koja je vikala i da je tuženi nije vređao niti joj pretio.

Kontakti tuženog sa detetom (tokom trajanja postupka P2 345/23) nisu se odvijali do ročišta zakazanog za 09.09.2024. godine u ovom predmetu (P 349/24), čime je organ starateljstva predupredio eventualnu eskalaciju konflikata parničnih stranaka. Tuženi je svega nekoliko puta video ćerku, koja se postepeno otuđuje od njega i skoro ga i ne poznaje (četiri puta za godinu dana), u kontrolisanim uslovima uz tužiljino prisustvo, po sugestiji organa starateljstva, a nakon što su tuženom istekle mere izrečene u odnosu na tužilju presudom P2 363/23. Pred organom starateljstva Stara Pazova tužilja je tvrdila da oseća strah jer je tuženi često kod njene zgrade i prema njoj vrši verbalno i fizičko nasilje, što je tuženi negirao ukazujući da je tužilja ispoljavala agresiju tokom njihove vanbračne zajednice (jurila ga nožem, kada su komšije pozvale policiju). Tužilja je na evidenciji tog organa starateljstva od maja 2021. godine, kada je u toku brakorazvodnog postupka bila prijavljena od strane tadašnjeg supruga za nasilje u porodici, kojom prilikom su joj, zbog agresivnog ponašanja (pokušala je da uzme pištolj od policijskog službenika, ispred policijske stanice udarala u suprugov auto, plakala i vikala, sve u prisustvu maloletnog deteta iz tog braka i dežurnog radnika organa starateljstva) izrečene hitne mere zabrane prilaska i kontaktiranja tadašnjeg supruga. U evidencijama organa starateljstva (Stara Pazova; Pećinci) neme podataka da je tuženi kršio izrečene mere ili vršio kakva kažnjiva dela, niti da je bilo problema u njegovoj porodici, iako njegove sestra i majka žive u njegovoj neposrednoj blizini na istom placu. Tužilja na sve načine izbegava da dovede dete u Centar za socijalni rad Stara Pazova radi viđanja sa tuženim, koji izbegava kontakte sa tužiljom i želi sa njom korektan odnos, kao i redovne kontakte sa ćerkom čijem izdržavanju uredno doprinosi. Organ starateljstva smatra da predložene mere zaštite od nasilja u porodici u konkretnom slučaju nisu svrsishodne. Jedini vaninstitucionalni kontakt parničnih stranaka desio se nakon viđanja tuženog sa ćerkom, ispred zgrade organa starateljstva, na inicijativu i insistiranje tužilje, uprkos tome što joj je tuženi predočio da može imati neprijatnosti zbog toga jer mere i dalje traju. Tokom jednosatnog razgovora koji se odvijao bez konflikta (što su uočili zaposleni u organu starateljstva i tadašnji tužiljin punomoćnik) tužilja je predložila tuženom da učesta kontakte sa detetom, da se dete ne bi dalje otuđivalo od njega. Tuženi nije kršio izrečene mere tokom njihovog trajanja u periodu od 08.08.2023. do 08.08.2024. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, ocenivši da tužilja nije dokazala da je tuženi kršio mere koje su mu bile izrečene presudom Osnovnog suda u Staroj Paozovi P2 363/23 od 08.08.2023. godine, odnosno da je nastavio da ispoljava nasilje prema njoj, kao i da se njegovo ponašanje ne može smatrati ugrožavajućim, niti drskim, bezobzirnim ili zlonamernim, te da nema uslova za izricanje mera zaštita od nasilja u porodici.

Vrhovni sud prihvata pravno stanovište nižestepenih sudova jer nalazi da je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava kod ovako utvrđenih činjenica, te da nema osnova za zaključak o postojanju nasilja u porodici, kako je ono definisano odredbama člana 197. Porodičnog zakona, a samim tim ni izricanju mera zaštite od nasilja iz člana 198. istog zakona.

Prema Porodičnom zakonu, pod nasiljem u porodici se podrazumeva (član 197) ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno stanje i spokojstvo drugog člana porodice. Karakteristični vidovi nasilja (imenovani oblici nasilja) navedeni su u stavu drugom pomenutog člana), pri čemu se nasiljem smatra i vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice (neimenovani oblici nasilja). Ukoliko utvrdi da postoji nasilje u porodici, sud je ovlašćen odredbama člana 198. istog zakona, da odredi jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici, kojima se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članom porodice, a koje mere se izriču u skladu sa izvršenom vrstom nasilja i ciljem zaštite, kao sankcija za učinjenu povredu, ali i kao mera prevencije (sprečavanje mogućeg uznemiravanja i nasilja) i obezbeđenja spokojstva i bezbednosti ne samo žrtve, već i ostalih članova porodice.

U konkretnom slučaju, tuženi nije nijednom prekršio izrečene mere zaštite od nasilja u porodici, pa ni onda kada je, nakon što je tužilja prošla pored njega, krenuo u istom pravcu kao i ona, ali prema svom vozilu, pri tom ostavljajući dovoljno vremena da bi tužilja odmakla na određenu razdaljinu, kao ni onda kada su ga komšije uočile u parkiranom automobilu na udaljenosti od oko 300 m od mesta stanovanja tužilje. Konačno, upravo odlaskom u advokatsku kancelariju tužiljine tadašnje punomoćnice da bi njoj predao novac za tužilju, tuženi je pokazao da se, i po isteku roka trajanja izrečenih mera, i sam stara da predupredi eventualne nesuglasice time što se ne obraća lično tužilji, koju tom prilikom, suprotno tužiljinim navodima, ni nije vređao. Ni u jednoj od ovih, prema tužilji, spornih situacija tuženi nije pokušao da ostvari bilo kakav kontakt sa tužiljom, niti je svojim ponašanjem prekršio zabranu prilaska tužilji ili mestu njenog stanovanja na udaljenosti manjoj od 100 metara. Zbog svega iznetog, ponašanje tuženog prema tužilji ne može se karakterisati kao drsko, bezobzirno niti zlonamerno, niti bi se njime mogao ugroziti telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo prosečno osetljive osobe, pa tako ni tužilje, da bi se takvo ponašanje moglo svrstati u nasilje u porodici iz člana 197. Porodičnog zakona. Imajući u vidu da iz ponašanja tuženog jasno proizlazi da su ranije izrečene mere postigle svoju svrhu i da su u ovom trenutku prestali razlozi zbog kojih su one bile određene, strah koji tužilja navodi da oseća u prisustvu tuženog ne može predstavljati razlog za izricanje mera zaštita od nasilja u porodici, jer nije opravdan, pošto je ne ugrožava, pa se navodima revizije neosnovano pobija pravilnost donete presude.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je, odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković