Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 744/20 od 06.10.2020. godine, u stavu I izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena presuda Osnovnog suda u Užicu, Sudska jedinica Bajina Bašta P 741/18 od 17.12.2019. godine. U stavu II odbijeni su kao neosnovani zahtevi tužioca i tuženih za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv navedene drugostepene presude tuženi su blagovremeno izjavili reviziju, sa predlogom da se o istoj odluči u skladu sa odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

U odgovoru na reviziju tuženih, tužilac je osporio iznete revizijske navode i predložio da Vrhovni kasacioni sud potvrdi drugostepenu presudu.

Ispitujući dozvoljenost odlučivanja o posebnoj reviziji tuženih u skladu sa odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženih kao izuzetno dozvoljenoj.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11, sa izmenama) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije shodno odredbi stava 2. istog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Prvostepenom presudom utvrđena je ništavost ugovora o poklonu zaključenog između tuženog prvog reda kao poklonodavca i tužene drugog reda kao poklonoprimca i utvrđeno je da je tužilac po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici, a na osnovu ispunjenog usmenog dogovora između tužioca i tuženih iz 2007. godine, postao isključivi vlasnik nepokretnosti, bliže opisanih u izreci prvostepene presude, kao i da ima pravo korišćenja zemljišta pod zgradom, neopohodnog za redovnu upotrebu tih nepokretnosti. Pobijanom drugostepenom presudom potvrđena je prvostepena presuda.

Prema razlozima iznetim u nižestepenim odlukama, predmetni ugovor o poklonu zaključen između tuženih je ništav iz razloga što nije zaključen sa namerom darežljivosti, koja predstavlja bitan element ugovora o poklonu, već sa motivom da se tužilac liši prava svojine na tim nepokretnostima. Takođe, ništavost je utvrđena i kao posledica činjenice da je navedenim ugovorom o poklonu raspolagano suprotno dogovoru parničnih stranaka iz 2007. godine i sada pokojne GG, majke tužioca i drugotužene, a shodno kom su tužilac i njegova sestra, drugotužena VV, trebalo da zajednički finansiraju dogradnju i adaptaciju porodične stambene zgrade, tada zajedničke svojine njihovih roditelja (ovde prvotuženog i pokojne GG). Nižestepeni sudovi utvrđuju da je tužilac postupio u skladu sa dogovorom i finansirao gradnju prizemlja i suterena, u pogledu kojih nepokretnosti je tražio utvrđenje da je vlasnik istih, a kojim nepokretnostima su tuženi raspolagali ništavim ugovorom o poklonu.

Revizijom tuženih osporava se takav materijalnopravni zaključak nižestepenih sudova, odnosno primenjeno materijalno pravo kao i ocena izvedenih dokaza. Navedeni razlozi ne predstavljaju dozvoljene revizijske razloge za izjavljivanje posebne revizije, koja se ne može izjaviti zbog pogrešne ocene dokaza, odnosno pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Pogrešna primena materijalnog prava, kao revizijski razlog koji bi opravdavao izjavljivanje posebne revizije, mora biti takva da zahteva novo tumačenje prava ili razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, odnosno radi ujednačavanja sudske prakse. Ukazivanje tuženih na postojanje dve različite odluke povodom navedenog pravnog pitanja i to dve različite odluke prvostepenog suda donete u istom postupku, nakon što je prva presuda bila ukinuta, ne predstavlja neujednačenost sudske prakse. Takođe, pobijana drugostepena odluka nije u suprotnosti sa odlukom Vrhovnog kasacionog suda na koju revidenti ukazuju u reviziji, Rev 1547/05 od 24.05.2006. godine, a u kojoj je iznet pravni stav da se adaptacijom, rekonstrukcijom i dogradnjom tuđeg građevinskog objekta ne stiče pravo svojine. Prema utvrđenju nižestepenih sudova, tužilac u konkretnom slučaju nije vršio adaptaciju, rekonstrukciju i dogradnju tuđeg građevinskog objekta već je vršena dogradnja objekta koji je predstavljao zajedničku imovinu roditelja tužioca i drugotužene, a kojom imovinom, tada zajedničkom, su roditelji tužioca i drugotužene raspolagali još za života pokojne supruge prvotuženog. Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života predstavlja pravno valjan ugovor naslednopravnog karaktera, kojim se može legitimno raspolagati svojom, odnosno zajedničkom imovinom. Sledi da pravno stanovište izneto u pobijanoj drugostepenoj presudi nije u suprotnosti sa stavom Vrhovnog kasacionog suda, iznetim u navedenoj presudi Rev 1547/05 od 24.05.2006. godine.

Usled navedenog, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, niti za novim tumačenjem prava, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženih.

Iz iznetih razloga odlučeno je kao u prvom stavu odluke, primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženih u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženih nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Vrednost predmetnog spora je 500.000,00 dinara, a tužba je podneta 30.07.2012. godine. Kako je evidentno da vrednost predmeta spora na dan podnošenja tužbe nije prelazila dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, kao zahtevani revizijski cenzus, to revizija tuženih nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Kako troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili nužni za vođenje parnice u smislu odredbe čl. 154 st. 1 Zakona o parničnom postupku, to je odbijen zahtev tužioca za naknadu istih, kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić