Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Snežane Andrejević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa punomoćnik Veselin Cerović, advokat iz ..., protiv tužene ''BB'' ..., sa sedištem u ..., koju zastupa punomoćnik Rajna Andrić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2577/15 od 23.12.2015. godine, u sednici veća održanoj 03.02.2017. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2577/15 od 23.12.2015. godine i predmet vraća tom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 5914/2014 od 25.05.2015. godine, stavom prvim izreke, tužbeni zahtev je usvojen. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je ništav ugovor o gotovinskom kreditu br. ..., zaključen 29.08.2006. godine između tuženog ''BB'' ... i tužilje AA Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 126.600,00 dinara u roku od 15 dana. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 90.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2577/15 od 23.12.2015. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene je usvojena i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 5914/2014 od 25.05.2015. godine preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje, kojim je traženo da se utvrdi da je ništav ugovor o gotovinskom kreditu br. ... zaključen 29.08.2006. godine između tužene ''BB'' ... i tužilje AA, kao i zahtev tužilje za naknadu troškova postupka od tužene i obavezana tužilja da tuženoj na ime troškova postupka plati 99.000,00 dinara, u roku od 15 dana. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj na ime troškova žalbenog postupka plati 18.000,00 dinara, u roku od 15 dana.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavila tužilja iz svih zakonskih razloga.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14) i ocenio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ugovorom o gotovinskom kreditu zaključenim 29.08.2006. godine, tužena je odobrila tužilji kao korisniku kredita gotovinski kredit u iznosu od 5.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Nakon isplate kredita tužilja je sva sredstva predala direktoru ''VV'', GG, koji je čekao ispred banke i za koga su bila namenjena novčana sredstva. Presudom Osnovnog suda u Somboru K 1950/10 od 17.03.2011. godine okrivljena AA je oglašena krivom zato što je 25.08.2006. godine u ..., sposobna da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, dobila kredit u svoje ime, iako za dobijanje kredita nije ispunjavala uslove, tako što je uz zahtev za odobrenje gotovinskog kredita predala ''BB'' ..., Filijala ... u potvrdu o zaposlenju i visini primanja u koje je lažno uneto da je zaposlena u ''VV'' ... kao prodavac na neodređeno vreme i da je ostvarila radni staž u trajanju od 3 godine, te da njena zarada iznosi 32.000,00 dinara, na osnovu kojih činjenica joj je odobren i isplaćen kredit od 5.000 evra, od čega je 1.000 evra ostavila u depozit, a 4.000 evra predala GG iz ..., sa kojim je imala prethodni međusobni dogovor u kom će ona fiktivno biti zaposlena u njegovom preduzeću, a radi ostvarenja kredita, a on će vratiti dug banci umesto okrivljene, čime je izvršila krivično delo neosnovano dobijanje i korišćenje kredita i druge pogodnosti iz člana 209. stav 1. KZ, zbog čega joj je sud izrekao uslovnu osudu. Tužilja je pristala da podigne kredit za potrebe firme „VV“ u uverenju da će je vlasnik firme GG zaposliti u svom preduzeću, što se nije dogodilo. Sada pok. GG je u prvo vreme vraćao rate kredita, ali je zbog finansijskih problema prestao. U predmetu Osnovnog suda u Somboru P 1529/11 ovde tužena banka vodi parnicu radi naplate duga po ugovoru o kreditu protiv ovde tužilje AA. Predstavnik banke DD je pregovore za zaključenje kredita vodio sa pok. GG i bilo mu je poznato da se kredit ne uzima za potrebe tužilje već za potrebe preduzeća „VV“.

Prvostepeni sud je utvrdio da je od prvog kontakta sa GG, predstavnik banke DD znao da će stvarni korisnik kredita biti GG, odnosno njegova firma ''VV'', sa čim se saglasio. Zato je prvostepeni sud primenom odredaba članova 10, 12, 13, 103, 66. i 1065. ZOO, zaključio da se radi o simulovanom ugovoru, jer tužilja samo formalno figurira kao ugovorna strana iz ugovora o kreditu, koji je zapravo odobren za potrebe firme ''VV'', što je tuženi znao, pa ugovor ne predstavlja odraz prave volje potpisnika ugovora i nije punovažan. Prvostepeni sud je zaključio da tužilja, koja zapravo nije ugovorna strana u smislu člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ne može snositi negativne posledice neizvršenja ugovora, imajući u vidu da je već oglašena krivom u krivičnom postupku i nije dobila obećani posao od sada pok. GG pa bi odbijanjem tužbenog zahteva suštinski bio nagrađen nesavesan postupak tužene. Zato je tužbeni zahtev usvojio i utvrdio ništavost ugovora o kreditu.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda i ocenio je da činjenica da je predstavnik tužene DD imao saznanja da novčana sredstva neće koristiti tužilja već sada pok. GG, odnosno njegova firma ''VV'', ne uzrokuje prividnost ugovora o kreditu jer se radi o nenamenskom kreditu, pa je tužilja sredstva mogla koristiti kako je htela, odnosno njima raspolagati slobodno i dogovor između tužilje i GG da će on vraćati sredstva kredita, po oceni drugostepenog suda, nema značaj. Drugostepeni sud takođe smatra da nema protivpravnosti u radnjama predstavnika tužene, da javni interes nije povređen i da ugovor ima punovažan osnov, odnosno kauzu, a to je na strani korisnika sredstava sticanje određenog novčanog odnosa, a na strani banke ostvarenje novčane dobiti putem vraćanja kredita i kamate, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio i odlučio odbijanjem tužbenog zahteva.

U drugostepenom postupku učinjena je bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer su razlozi nejasni i protivrečni, na šta se osnovano ukazuje revizijom.

Revizijom se osnovano ističe da je drugostepeni sud prevideo da ugovor može biti prividan i u pogledu identiteta ugovornih strana tzv. simulovani ugovor sa ''podmetnutim licem'', gde privid nije u nepostojanju obaveze, nego u simulovanom identitetu ugovornih strana. Pravilo o prividnosti primenjuje se i u slučaju kada se u ugovoru neko lice samo prividno pojavljuje kao ugovorna strana (tzv. ''podmetnuto lice'') umesto pravog ugovarača u čijoj imovini treba da se ostvare dejstva ugovora (personalna simulacija). Zato je nejasan zaključak drugostepenog suda da ugovor ima punovažnu kauzu u smislu člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima u situaciji kada je utvrđeno da imovinsko-pravni efekti ugovora treba da se ostvare u imovini trećeg lica, a ne u imovini ugovarača, ovde tužilje.

Potpuno je nerazumljiv zaključak drugostepenog suda da svu krivicu za zaključenje ovog pravnog posla snosi tužilja, koja je lažno prikazala podatke, kad iz spisa proizlazi da je tužilja kredit podigla u uverenju da će se zaposliti u preduzeću GG, koji joj je i obezbedio lažne podatke o zaposlenju u cilju dobijanja kredita za njega, što ukazuje na zloupotrebu poslodavca koji zahtevom da podigne kredit za potrebe poslodavca, uslovljava budućeg zaposlenog radnim mestom.

Osim toga, nejasan je zaključak drugostepenog suda da nema protivpravnosti u radnjama predstavnika banke, DD, iako je znao da kredit neće koristiti tužilja za svoje potrebe, već se kredit uzima za potrebe firme GG koji će vraćati kredit. Prema članu 53. ZOO, pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost, ali ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor će biti bez dejstva. U konkretnom slučaju, ovlašćeno lice tužene banke, koje je učestvovalo u pregovorima za zaključenje utovora, ima saznanje da se kredit ne odobrava za lice koje figurira kao potpisnik, već za potrebe trećeg lica, koje će zapravo vraćati kredit, što je protivno cilju zbog koga je ugovor o kreditu ustanovljen, odnosno propisan, u smislu člana 13. u vezi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima. Zato je drugostepeni sud morao ceniti savesnost tužene, kao ugovorne strane, odnosno oceniti da li tužena iz nesavesnog postupanja može izvući korist, što je propustio da učini pa je revizija tužilje usvojena i drugostepena presuda ukinuta.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će oceniti savesnost tužene kao ugovorne strane u zaključenju ugovora u kome postoji personalna simulacija, pa će pravilnom primenom odredaba Zakona o obligacionim odnosima, ponovo odlučiti o žalbi tužene.

Iz navedenih razloga, primenom člana 415. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić