Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11...55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje se ukazuje u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužena je maćeha VV, a kao zakonski naslednici obe su pozvane na nasleđe iza pok. GG. Tužena kao njegova supruga, a VV kao ćerka. Sada pok. GG preminuo je u februaru 2014. godine. Presudom na osnovu priznanja Osnovnog suda u Kikindi P.br. 1947/15 od 29.12.2015. godine utvrđeno je da je ovde tužena celokupnu imovinu stekla u istom srazmeru (od po ½ idealnih delova) sa pok. suprugom. Nakon toga VV je naslednom izjavom od 15.04.2016. godine ustupila svoj nasledni deo tuženoj. Odmah nakon davanja nasledničke izjave, ovde tužena je pastorki (VV ) isplatila iznos od 13.000 evra o čemu su istog dana sačinile i potpisale pisanu ispravu. U ispravi su kao osnov isprave označile kupovinu naslednog dela VV na zaostavštini sada pok. GG. VV je izvršni dužnik u postupku izvršenja pred Osnovnim sudom u Kikindi. Postupak izvršenja protiv nje vodi ovde tužilac kao poverilac sa dospelim novčanim potraživanjem koje je utvrđeno pravosnažnom presudom Osnovnog suda u Kikindi P.br. 333/13 od 20.06.2013. godine. Izvršenje po toj presudi određeno je rešenjem istog suda br. I 62/14 od 24.01.2014. godine. Izvršenje je određeno na pokretnim stvarima dužnika i pokušano u više navrata. Tužba u ovoj stvari radi pobijanja pravne radnje dužnika podneta je 10.06.2016. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca za pobijanje pravne radnje dužnika, zaključujući da tužena ne spada u krug lica za koje se pretpostavlja da su znala za radnju nesavesnog dužnika i da je njihovo raspolaganje bilo teretno.

Pravilno je i po nalaženju ovoga suda drugostepeni sud usvojio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je njegov zahtev za namirenje na zaostavštini pok.GG osnovan do jedne četvrtine dela zaostavštine (1/4 dela) kao polovine od naslednog udela dužnika kao zakonskog naslednika na ½ od dela zaostavštine, a u preostalom delu ga odbio.

Nisu osnovani revizijski navodi tužene da je donošenjem pobijane drugostepene presude pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Prema članu 281. stav 1 Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) teretno raspolaganje može se pobijati ako je u vreme raspolaganja dužnik znao ili mogao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima i ako je trećem licu sa kojim je ili u čiju je korist pravna radnja preduzeta to bilo poznato ili moglo biti poznato. Prema stavu dva istog člana, ako je treće lice dužnikov suprug, ili srodnik po krvi u pravoj liniji ili u pobočnoj liniji do četvrtog stepena ili po tazbini do istog stepena, pretpostavlja se da mu je bilo poznato da dužnik preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocima.

Kako je dužnik (VV) tazbinski srodnik tužene u pravoj liniji, naslednom izjavom od 15.04.2016. godine, ustupila svoj nasledni deo ovde tuženoj, a odmah nakon davanja nasledničke izjave tužena je pastorki VV isplatila iznos od 13.000 evra, o čemu su istog dana sačinile i potpisale pisanu ispravu, time su onemogućile tužioca da naplati dospelo potraživanje, pa je osnovan tužbeni zahtev za utvrđenje da je ugovor bez pravnog dejstva u odnosu na tužioca do visine njegovog potraživanja. Pravna radnja je zaključena između tužene supruge pok. GG i njene pastorke VV, (ćerke pok.supruga), pa se pretpostavlja da je tuženoj bilo poznato da dužnik preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocu. U konkretnom slučaju nesavesnost se dužnika pretpostavlja i poverilac ne mora da je dokazuje. Tužba se podnosi protiv trećih lica sa kojim ili u čiju korist je preduzeta pravna radnja koja se pobija, odnosno protiv njegovih univerzalnih sledbenika, a u smislu člana 283. stav 2. ZOO, a to je u konkretnom slučaju tužena, kao nesavesno lice koje je znalo ili je moralo znati da je dužnik (pastorka) preduzetom radnjom teretnog raspolaganja nanela štetu ovde tužiocu, kao poveriocu.

S toga se ne mogu prihvatiti navodi revidenta da nisu bili ispunjeni zakonski uslovi propisani u članu 281. stav 1 i 2 ZOO, za pobijanje dužnikovih pravnih radnji. Insolventnost izvršnog dužnika proizilazi iz toga što je postupak izvršenja protiv pastorke tužene, bio bezuspešan, a tužena nije pružila dokaze da dužnik ima imovine iz koje se poverilac ovde tužilac može naplatiti. Radi se o teretnom pravnom poslu koji je realizovan kroz davanje nasledne izjave o ustupanju, a koji (na osnovu pismene isprave) u sebi krije prodaju nasleđenog dela imovine, na koji način je naneta šteta poveriocu ovde tužiocu.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP.

Kako se ni ostalim navodima revizija ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić