Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2627/23 od 02.02.2024. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 620/2021 od 24.04.2023. godine. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne navode druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz stava 2. označenog člana koje su zakonom (član 407. stav 1. tačka 2. ZPP) propisane kao razlozi za ovaj pravni lek. Navodi revidenta da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP su paušalni, jer se ne ukazuje na procesnu odredbu koju drugostepeni sud nije primenio ili je pogrešno primenio, a što je uticalo ili moglo uticati na odluku po žalbi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u katastru nepokretnosti upisan kao vlasnik parcele broj .. KO Novi Sad II, površine 111 m2 – gradsko građevinsko zemljište i porodične stambene zgrade sa jednom pomoćnom zgradom na označenoj parceli. Predmetnu parcelu je kupila tužiočeva majka 1998. godine, a nakon dobijanja urbanističko – tehničkih uslova, kuća je renovirana tokom 2000.godine. Nakon renoviranja kuće u istoj je živeo tužilac, a nakon majčine smrti 2016. godine, tužilac je nasledio ovu nepokretnost. Tokom 2017. godine tužilac je želeo da proda predmetnu nepokretnost, ali su potencijalni kupci odustajali usled saznanja da je parcela predviđena za javnu namenu. Planom generalne regulacije prostora za mešovitu namenu između Bulevara Evrope, Bulevara cara Lazara, ulice Stražilovske i Žarka Zrenjanina, Bulevara Mihaila Pupina, ulice Jevrejske i Futoške u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“ broj 40/11 ... 42/22) i Plana detaljne regulacije blokova oko ulice Danila Kiša u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“ broj 55/18 ... 39/21) predmetna parcela broj .. KO Novi Sad II je namenjena za površinu javne namene – saobraćajnicu. Navedena parcela je infrastrukturalno opremljena elektro, vodovodnom, kanalizacionom, telefonskom i gasnom mrežom i javnom rasvetom, a ulica ... je asfaltirana. Predmetno zemljište nije privedeno planiranoj nameni. Tržišna vrednost stambene zgrade broj 1 sa parcelom broj .. KO Novi Sad II ukupno iznosi 18.216.000,00 dinara, pri čemu je vrednost kuće utvrđena u površini od 92 m2, za pojedinačnu cenu od 198.000,00 dinara po m2, a utvrđena tržišna vrednost samog zemljišta je 57.824,57 dinara po m2, prema proceni poreske uprave, pri čemu je ova vrednost dobijena umanjenjem od 10 % zbog toga što je zemljište namenjeno za izgradnju javnih objekata. Tužilac je na ime pribavljanja informacija za predmetnu parcelu platio JP „Urbanizam“ 4.275,00 dinara, a na ime takse za pribavljanje informacije o lokaciji je platio Gradskoj upravi za opšte poslove Grada Novog Sada 3.100,00 dinara i 3.240,00 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su utvrdili da je tuženi povredio pravo tužioca na imovinu i zato ga obavezali na isplatu tržišne vrednosti zemljišta i građevinskih objekata u svojini tužioca, te troškova pribavljanja pismene dokumentacije i utvrdili pravo javne svojine tuženog na tim nepokretnostima. Odluku u ovom sporu sudovi su zasnovali na odredbi člana 58. i 94. Ustava Republike Srbije, te člana 1 Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Po nalaženju sudova, predmetna parcela je planskom dokumentacijom u celosti namenjena za javnu saobraćajnu površinu, zbog čega je tužilac onemogućen da na predmetnoj parceli sa objektima vrši svoje pravo svojine kako želi, u skladu sa pravima koja su mu zagarantovana ustavom i zakonom. U konkretnom slučaju je došlo do ograničenja prava tužioca na mirno uživanje imovine koje je proisteklo iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom usled neprivođenja zemljišta nameni, što stvara nesigurnost tužioca, a nije postignuta ni ravnoteža između opšteg i privatnog interesa, pa tužilac usled izostanka naknade, nesigurnosti svog položaja i nepostojanja delotvornih pravnih sredstava trpi prekomerni teret (stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u odlukama Sporrong i Lonnroth protiv Švedske; Matos e Silva i drugi protiv Portugalije i Ellia SRL protiv Italije).

Iz tih razloga, zaključivši da tužilac ne može da raspolaže svojom imovinom zbog ograničenja koja u praksi postoje, sudovi su mu dosudili naknadu u visini tržišne vrednosti njegovih nepokretnosti sa obrazloženjem da se na taj način postiže ravnoteža između pojedinačnog i opšteg interesa, odnosno srazmernost u ograničenju prava nastalog kao posledica nečinjenja organa tuženog.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, što ima za posledicu i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Pre svega, nižestepeni sudovi su načinom na koji su presudili u ovom sporu izvršili eksproprijaciju nepokretnosti u svojini tužioca, preuzevši na sebe nadležnost Vlade Republike Srbije da utvrdi javni interes za eksproprijaciju i organa uprave da odluče o eksproprijaciji.

Odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije zajemčeno je mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1) i propisano da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2). Prema stavu 3. te odredbe zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine.

Odredba člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda sadrži tri norme. Prve dve izražene su u prvom stavu navedenog člana i propisuju da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Treća norma nalazi se u drugom stavu označenog člana i predviđa da je državi dopušteno da primenjuje zakone koje smatra potrebnim kako bi regulisala korišćenje imovine.

Takvo regulisanje korišćenja ili upotrebe imovine mora biti u skladu sa opštim interesom (ili da bi se obezbedila naplata poreza ili drugih dažbina ili kazni).

U konkretnom slučaju, tužilac nije faktički lišen svoje imovine i ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine jer donetim planskim aktom nije sprečen da je drži, koristi je i njome raspolaže u granicama određenim zakonom (član 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). Postojanje planskog akta kojim je predviđeno da će na tužiočevom zemljištu biti izgrađeni javni objekti je tek uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, a usvajanje planskog akta ne znači da će nužno i doći do njegove realizacije. Pravo države i jedinica lokalne samouprave da planskim aktima vrše urbanističko planiranje, naročito u većim gradovima, nije upitno sa stanovišta zakona (legalnosti) i vrši se u opštem interesu. Međutim, nesprovođenje planskih akata u dužem vremenskom periodu, uz izostanak njihove ponovne ocene u razumnim intervalima nakon donošenja, može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktom na njeno mirno uživanje i bez oduzimanja.

Povredu prava na mirno uživanje imovine u sličnoj situaciji (izdata dozvola za eksproprijaciju u periodu od 1971. do 1979. godine i zabrana gradnje na zemljištu od 1968. do 1980. godine) utvrđena je u presudi Evropskog suda za ljudska prava od 23.09.1982. godine, donetoj u slučaju Sporrong i Lonnroth protiv Švedske. U označenoj presudi izražen je stav da dozvola za eksproprijaciju nije uticala na pravo vlasnika da koriste svoju imovinu i njome raspolažu, ali da je u praksi znatno smanjila mogućnost vršenja tog prava i uticala na samu suštinu prava svojine, jer je omogućavala gradskim vlastima da sprovedu zakonitu eksproprijaciju kad god to smatraju svrsishodnim, usled čega je pravo podnosilaca predstavke postalo nesigurno, a isti značaj su imale i mere zabrane gradnje. S tim u vezi sud je zaključio da su mere zabrane gradnje predstavljale kontrolu upotrebe imovine i da su podnosioci predstavke snosili nesrazmerno veliki teret koji bi bio opravdan samo u slučaju da im je pružena mogućnost da traže skraćenje roka važenja dozvola ili zahtevaju naknadu štete. Slično kao u označenom predmetu, Evropski sud za ljudska prava je odlučio i u slučajevima Matos e Silva. LDA i drugi protiv Portugalije (presuda od 16.09.1996. godine) i Ellia SRL protiv Italije (presuda od 02.08.2001. godine), kada je utvrdio da nije došlo do faktičke eksproprijacije i lišavanja podnosilaca njihove imovine, ali da je donošenjem akata javne vlasti kojim je utvrđen javni interes za izgradnju rezervata i usvajanjem urbanističkog plana kojim je bilo predviđena gradnja parka, uz zabranu gradnje na tom zemljištu došlo do mešanja/ograničenja prava podnosilaca na mirno uživanje imovine koje je proisteklo iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom tokom dugog vremenskog perioda (13 i 26 godina), a što je za posledicu imalo nesigurnost podnosilaca u pogledu toga šta će biti sa njihovom imovinom i oni trpeli prekomerni teret usled izostanka bilo kakve naknade i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva.

Sledstveno izloženom, po oceni revizijskog suda, tužiocu se ne može dosuditi naknada u visini tržišne vrednosti njegovih nepokretnosti. Takva naknada dosuđuje se samo vlasniku koji je lišen svoje imovine, što ovde nije slučaj, jer planski akti nisu sprovedeni i zemljište na kojem se nalaze tužiočevi objekti faktički privedeni planskoj nameni, bez sprovođenja odgovarajućeg upravnog postupka. Planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti ni osnov sticanja prava javne svojine tuženog.

Međutim, sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kao i u svetlu stavova izraženim u navedenim presudama Evropskog suda za ljudska prava, donošenjem planskih akata i njihovim nesprovođenjem u nerazumno dugom vremenskom periodu može biti povređeno pravo vlasnika na mirno uživanje imovine i u slučaju kada aktivnosti države ne idu toliko daleko da vlasnika liše svojine na određenom dobru koje čini njegovu imovinu. Da li je vlasniku u takvom slučaju povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li mu za to pripada pravo na naknadu i u kojoj visini procenjuje se u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, a naročito od toga na koji je način imovinu koristio do donošenja planskog akta i u kojoj meri i na koji način mu je takav način korišćenja sada uskraćen ili ograničen. Ove činjenice, kao i visinu naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine, dokazuje tužilac u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP.

U ovom slučaju, predmetna parcela nije privedena planiranoj nameni a tužilac koristi nepokretnost od 2000. godine, kada je porodična kuća renovirana, od kada nesmetano živi u predmetnoj kući, a koristi se i pomoćnim objektom. Tužilac tvrdi da je imao nameru da nepokretnosti proda i da su kupci odustajali od kupovine usled saznanju da je predmetna parcela predviđena za javnu namenu, ali o tome osim svog iskaza nije predložio druge dokaze, kao ni dokaze o ceni po kojoj je nudio nepokretnost na prodaju. U prilog tih tvrdnji tužilac ne nudi ni dokaze da vlasnici okolnog zemljišta i objekta, obuhvaćenog istim planskim aktom, takođe nisu mogli prodati svoje nepokretnosti.

Iz navedenih razloga, obe nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovljenom postupku prvostepeni sud će raspraviti sve bitne činjenice da bi mogao izvesti utemeljen zaključak o tome da li je tužilac lišen svojinskih ovlašćenja na predmetnoj parceli i objektima koje se na njoj nalaze, da li je onemogućen ili da li mu je smanjena mogućnost raspolaganja imovinom isključivo iz razloga što je ista u obuhvatu donetog planskog akta i koja prava s obzirom na to tužiocu pripadaju.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od ishoda spora.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković