Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, primenom člana 403. stav 3. i člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ 72/11 ... 10/23 - drugi zakon) i našao da revizija tuženih nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz član 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tuženih na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP je neosnovano, jer u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona. Bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije predviđena kao razlog zbog kojeg se revizija može izjaviti, prema članu 407. stav 1. ZPP. Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava, te postupajući u skladu sa odredbama člana 396. stav 1. i 2. ZPP ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, u datom obrazloženju pobijane presude. Prema imperativnoj odrebi člana 407. stav 2. ZPP revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Shodno tome, revizijski sud u razmatranje ne uzima revizijsko osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, po tužbi tužioca AA vođena je parnica okončana presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P 916/02 od 18.05.2007. godine, pravnosnažnom 26.08.2009. godine, kojom je utvrđeno da ugovor o kupoprodaji zaključen 02.09.1988. godine između AA kao kupca i pokojnog ĐĐ, kao prodavca, proizvodi pravno dejstvo i da je tužilac AA vlasnik jednoiposobnog stana na prvom spratu zgrade u Beogradu, ..., ul. ... broj .., na kat. parc. br. .. KO ..., što je dužna da prizna i trpi tužena DD, koja je u parnicu stupila kao pravni sledbenik ĐĐ (preminulog ...2002. godine). U parnici je određena privremena mera zabrane otuđenja i opterećenja predmetne nepokretnosti, rešenjem suda 24.04.1996. godine. U toku trajanja postupka tužena DD je preduzela akt raspolaganja zaključenjem ovde pobijanog ugovora o poklonu 08.02.2006. godine, u korist tuženih VV i GG, kao poklonoprimaca. U ugovoru je kao predmet poklona naveden udeo u ½ dela kuće u ul. ... na kat. parc. .., ulaz broj .., koji se sastoji od jednog trosobnog stana i garaže u podrumu površine 28,50m2. U tome je sadržan jednoiposoban stan na prvom spratu zgrade u ulici ... broj .., o kome je vođena svojinska parnica po tužbi AA koji je predmetni stan kupio 1988. godine. Osim tog stana, predmet prodaje od strane pokojnog DD, po ugovoru zaključenom i overenom dana 25.12.1995. godine sa BB kao kupcem, bio je fizički opisani deo nepokretnosti, stan u prizemlju koji se sastoji od predsoblja, kuhinje, niše, ostave, kupatila i dnevne sobe, u ugovoru iskazan kao polovina trosobnog stana u prizemlju, garaža od 28,50m2 u podrumu i ostale prostorije koje se nalaze u podrumu. Na osnovu ovog punovažnog i izvršenog ugovora, tužilac BB se nalazi u mirnoj državini navedenog dela nepokretnosti duže od 20 godina. U listu nepokretnosti broj .. KO ... za deo objekta porodične stambene zgrade - kuća na parc. br. .., ulaz broj .., upisani su podaci o posebnim delovima zgrade: trosoban stan u prizemlju, a u podrumu garaža - 3 garažna mesta, a u prirodi radi se o desnom delu porodične stambene zgrade, koji se sastoji od podrumskog dela, prizemlja, sprata i potkrovlja, a čine ga neosporno četiri stana i garaža u podrumu.

Kod iznetog stanja stvari, presudama nižestepenih sudova odlučeno je o ništavosti ugovora o poklonu primenom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu ishod vođene svojinske parnice okončane u korist prvotužioca i postojanje osnova za sticanje po overenom kupoprodajnom ugovoru na strani drugotužioca po članu 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, kao i trajanje državine na strani oba tužioca, pravilno je presudama nižestepenih sudova odlučeno o osnovanosti postavljenog tužbenog zahteva, uz date razloge za takvu odluku. Raspolaganje u korist tuženih stanom na prvom spratu kao vangruntovnom svojinom tužioca AA, kao i raspolaganje stanom u prizemlju, garažom i ostalom podrumskom prostoru u vangruntovnoj svojini tužioca BB, zaključenjem ugovora o poklonu, protivno je prinudnim propisima, te je ugovor o poklonu ništav u smislu člana 103 Zakona o obligacionim odnosima. Poklonodavac DD je znanja imala o prethodnom otuđenju ovih delova nepokretnosti teretnim pravnim poslovima i predatoj državini tužiocima, nasuprot čemu nije bila vlasna da čini raspolaganje imovinom otuđenom od strane njenog prethodnika, zaključenjem ugovora o poklonu sa tuženima kao poklonoprimcima.

Po oceni Vrhovnog suda, revizija tuženih nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava u ovoj pravnoj stvari.

Odredbom člana 51. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov, a odredbom člana 52. istog zakona da ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav. Odredbom člana 53. stav 1. istog zakona propisano je da pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost, ali, ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor iako je to drugi ugovarač znao ili je morao znati, ugovor će biti bez dejstva (stav 2). Stavom trećim istog člana propisano je da ugovor bez naknade nema pravno dejstvo ni kad drugi ugovarač nije znao da nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovarača.

Osporeni ugovor o poklonu je ništav shodno napred citiranim odredbama zakona jer se pre svega radi o ugovoru bez naknade, a kod poklonodavca postojala je nedopuštena pobuda za njegovo zaključenje, imajući u vidu da je ugovor o poklonu zaključen u vreme kada je poklonodavac bila učesnik parnice o svojini prvotužioca i već je postojala vanknjižna svojina na strani drugotužioca na određenim delovima nepokretnosti u njegovoj državini dužoj od 20 godina. Pobuda pod kojom je navedeni ugovor o poklonu zaključen, pored nesavesnosti poklonodavca, oduzima osnov takvom ugovoru. Ugovor koji nema osnov ili je on nedopušten ne proizvodi pravno dejstvo i ništav je saglasno odredbama člana 52. u vezi člana 51. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima. Nepostojeći ili nedozvoljeni osnov i pobuda kod besteretnog ugovora uzrokuje njegovu nepunovažnost i predstavlja zakonski razlog za njegovu ništavost u smislu člana 103. ZOO.

Na drugačiju odluku, uticaja ne mogu imati navodi revizije o jačem pravu na strani poklonodavca DD. I to, nezavisno od okolnosti da je ishodila upis prava svojine u javne knjige osnovom sprovedenog ostavinskog postupka iza pokojnog ĐĐ. Ovde se ne radi o konkurenciji pravnog osnova onog koje je stvar stekao teretno u odnosu na onog ko je stvar stekao besteretno, već je reč o tome da je prestalo pravo svojine prethodnika na otuđenim delovima nepokretnosti i da nije ni moglo biti preneto na tužene. Isto pravilo vredi bilo da je reč o etažama upisanim u skladu sa stvarnim stanjem ili faktički opisanim realnim delovima kojima je prometovano, kao u ovom slučaju, prodajom izvršenom tužiocima. Stoga, revizijski navodi o nepodudarnosti upisanog i stvarnog stanja o strukturi nepokretnosti ostaju bez uticaja. Osim toga, nasuprot upisane zabrane raspolaganja nepokretnošću, savesnosti na strani sticalaca po zaključenom ugovoru o poklonu ne može biti.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odbio reviziju tuženih kao neosnovanu.

Na osnovu člana 165. stav 1. ZPP, revizijski sud je odlučio o troškovima nastalim u postupku povodom revizije, odbijanjem zahteva tužilaca za naknadu troškova datog odgovora na reviziju koji nije bio nužan. Primenom člana 154. ZPP na teret protivne strane dosuđeni mogu biti samo oni troškovi koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a takvu karakteristiku nema odgovor na reviziju.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić