Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP , pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u odnosu na preinačeni deo i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su podneli odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je drugostepeni sud počinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, pošto je za utvrđenje odlučnih činjenica dao jasne i potpune razloge.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi BB je, kao direktor Privrednog društva „GG“, za potrebe izgradnje poslovno stambenog objekta u ..., u toku 2007. godine od tužioca pozajmio ukupno 70.000 evra sa ugovorenom kamatom od 10% na mesečnom nivou. Obaveza iz ovog ugovora ispunjavana je isplatom ugovorene kamate do polovine 2008. godine. U svrhu izmirenja obaveze iz ugovora o zajmu, dana 02.02.2009. godine zaključen je kupoprodajni ugovor kojim je d.o.o. „GG“ kao prodavac, preneo u svojinu supruge tužioca DD kao kupca, dva poslovna prostora u ... u površini od 174 m2 i 11m2, procenjene vrednosti od 130.000 evra. Nakon ovog prometa tužilac je nastavio da potražuje od tuženog BB iznos od 154.000 evra. Između tuženih, supružnika zaključen je dana 09.04.2009. godine sporni ugovor o deobi zajedničke imovine (naslovljen kao ugovor o zajedničkoj tekovini), kojim je konstatovano da su zajednički finansirali izgradnju tri poslovna objekta u ..., da se objekti sastoje od petnaest posebnih delova zgrada, od kojih je BB stekao 11 posebnih delova i 9 jedinica već otuđio, te da se dve posebne jedinice - diskoteka broj .. površine 776,61 m2 i poslovni prostor biletarnica površine 7,85m2 ugovorom prenose u vlasništvo tuženoj VV. Na osnovu ovog ugovora tužena VV se upisala u javnoj evidenciji kao vlasnik nepokretnosti. Parnične stranke su u toku jula meseca 2009. godine zaključile usmeni ugovor o zakupu diskoteke površine 776,61 m2. Ugovorena je zakupnina u mesečnom iznosu od 5.000,00 evra, u koju je uračunata obaveza plaćanja mesečnih anuiteta iz ugovora o kreditu zaključenog između banke i tuženog, pošto je na prostoru bila upisana hipoteka kao sredstvo obezbeđenja vraćanja kredita. Tužilac je stupio u posed poslovnog prostora dana 01.09.2009. godine, nakon čega je u svrhu obavljanja delatnosti u tom prostoru dana 07.09.2009. godine registrovao Privredno društvo doo „ĐĐ“ SM i upisao se u privrednom registru kao njegov zakonski zastupnik. Usledilo je zaključenje pismenog ugovora o zakupu između privrednog društva i drugotužene VV, te zaključenje ugovora između privrednog društva i davalaca komunalnih usluga za ovaj poslovni prostor. Zakupni odnos trajao je do 02.06.2011. godine, kada je posed prostora preuzeo tuženi BB radi otklanjanja posledica havarije i poplave. U to vreme tužilac je bio lišen slobode i nalazio se u Centralnom zatvoru u Beogradu. Za vreme trajanja zakupa tužilac je na ime zakupnine platio tuženima 33.600 evra, predao im putničko vozilo vrednosti 62.500 evra, te je na osnovu obaveze plaćanja anuiteta kredita isplatio ukupno 1.321.000,00 dinara.

Odluku o neosnovanosti primarnog i eventualnog tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti, odnosno delimične ništavosti ugovora o deobi zajednički stečene imovine tuženih nižestepeni sudovi zasnivaju na stanovištu da utvrđene činjenice da je sporni ugovor zaključen pre ugovora o zakupu i da je tužilac imao saznanja o stanju vlasništva pre nego što je u julu mesecu 2009. godine započeo pregovore o kupoprodaji predmetnog poslovnog objekta vode zaključku da je ugovor punovažan. Ove razloge, drugostepeni sud na podlozi činjenica koje je utvrdio na osnovu otvorene rasprave dopunjuje zaključkom da tužilac nije dokazao da je osnov spornih isplata kupoprodajna cena, a ne zakupnina u skladu sa zaključenim ugovorom između d.o.o. ĐĐ SM i tužene VV. Sa polazištem na pravila o teretu dokazivanja drugostepeni sud nalazi i da utvrđene činjenice ne vode zaključku da iz međusobnih pravnih odnosa stranaka postoje neizmirene obaveze tuženih, odnosno da za plaćanja tužioca tokom vremena korišćenja poslovnog prostora ne postoji pravni osnov, zbog čega je i tužbeni zahtev za isplatu odbijen kao neosnovan.

Sud je po odredbi člana 192. stav 1. Zakona o parničnom postupku vezan činjeničnim navodima tužbe i postavljenim tužbenim zahtevom, pa nasuprot navodima revizije raspravljanje i odlučivanje suda pravilno je omeđano činjenicama koje su navedene u narativnom delu tužbe. Pravilno je ocenjena sadržina izvedenih dokaza i formiran zaključak o pravnoj prirodi ugovora čiji je predmet poslovni prostor, sadržini ovog ugovora i realizaciji obaveza koje su preuzete. Istrajavanje revidenta na tvrdnji da je osnov isplate kupoprodajna cena, a ne zakupnina, neprihvatljivo je kod utvrđenja da nije zaključen pismeni kupoprodajni ugovor, koji je po članu 4. Zakona o prometu nepokretnosti važećeg u vreme stupanja tužioca u posed poslovnog prostora („Službeni glasnik RS“ br. 42/98 i 111/09) obavezan uslov za priznavanje punovažnosti raspolaganja svojinom na nepokretnostima.

Pravnosnažnost presude vezuje se po članu 360. stav 3. ZPP za činjenice koje postoje u vreme zaključenja glavne rasprave 18.03.2021. godine, pa zakonitost pobijane presude ne mogu dovesti u sumnju ni navodi revizije o upisu stvarnih prava na poslovnom prostoru na dan 30.12.2022. godine.

Pošto činjenično utvrđenje u pobijanoj presudi ne daje osnova za zaključak da je ugovor o zakupu bio simulovan, a ugovor o kupoprodaji disimulovan pravni posao koji bi u skladu sa odredbom člana 66. stav 2. ZOO stvarao prava i obaveze za stranke, pravilno je odlučeno i o delu tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti ugovora o deobi zajednički stečene imovine tuženih. Ugovor je zaključen u skladu sa odredbama članova 178. i 179 Porodičnog zakona, a sadržina utvrđenih pravnih odnosa stranaka pre i posle njegovog zaključenja, u koje su bili uključeni supruga tužioca i privredna društva tužioca i tuženog BB ne upućuje ni na zaključak da je ugovor o deobi zajedničke imovine zaključen u svrhu izbegavanja izmirenja dospelih obaveza tuženog prema tužiocu.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić