Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 5354/13 od 11.09.2014. godine, žalba tužilje je delimično usvojena, delimično odbijena, žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda preinačena u odbijajućem delu i u delu odluke o troškovima postupka, tako što je utvrđeno da je tužilja suvlasnik u 1/10 delova na nepokretnosti opisanoj u prvostepenoj presudi i da je tuženi dužan trpeti da se bez ikakvog njegovog daljeg odobrenja u katastar nepokretnosti upiše ovo pravo svojine tužilje, a tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 93.800,00 dinara sa kamatom. U preostalom pobijanom usvajajućem i odbijajućem delu prvostepena presuda je potvrđena. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u delu kojim je odlučeno o pravu svojine tužilje na spornoj nepokretnosti (preinačujućem delu), a zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke zaključile su brak 16.02.2008. godine, koji je razveden 01. jula 2009. godine. Po zaključenju braka živeli su u kući tužilje u S., a nakon dva meseca je došlo do prekida zajednice, kada su stranke sačinile pisani sporazum o podeli imovine koje su predstavljale određene pokretne stvari i stoka. Parnične stranke su 11. maja 2008. godine ponovo uspostavile zajednicu života i to u kući na kojoj je tuženi imao pravo doživotnog plodouživanja na P., ulica … i u kojoj se duži niz godina bavio uzgojom svinja, kao registrovanim poljoprednim gazdinstvom. Dana 08. avgusta 2008. godine, tuženi kao primalac izdržavanja i tužilja kao davalac izdržavanja, zaključili su ugovor o doživotnom izdržavanju kojim su utvrdili da je nepokretnost upisana u ZNJ UL br…. KO P., par.br…., kuća broj …, dvorište i njiva na P., i parcela br…. njiva i pašnjak na P. u prirodi nepokretnosti koja se nalazi na adresi H., …, isključivo vlasništvo tuženog, da je predmetna nepokretnost nedovršena stambena zgrada pod krovom, bez prozora, vrata, tavanice, te da se primalac izdržavanja obavezuje da isključivo iz sopstvenih materijalnih sredstava osposobi ovu stambenu zgradu za stanovanje, gde bi se obavljalo izdržavanje. U ugovoru je navedeno da je struja uvedena u stambenu zgradu, ali ne i u prostorije. Tuženi je dao svoju saglanost da se tužilja na ovoj nepokretnosti može upisati kao vlasnik 1/3 dela odmah po overi navedenog ugovora, a na preostali 2/3 nakon njegove smrti. Presudom Opštinskog suda u Subotici P br.1051/2009 od 17. jula 2009. godine, ovaj ugovor je raskinut i ovde tužilja obavezana da trpi brisanje prava vlasništva na 1/3 dela predmetne nepokretnosti. Tokom trajanja zajednice života, tuženi je ostvarivao mesečnu penziju u visini od 10.036,30 dinara, a pored toga i prihode od uzgoja svinja, čime se bavio duži niz godina, pre zasnivanja zajednice života sa tužiljom. Tokom trajanja zajednice prodao je traktor koja je njegova posebna imovina za cenu od 4.100 evra i prikolicu. Vlasnik je kuće koja se nalazi u H., …, koju je sagradio 1999. godine i koja nije upisana u katastar nepokretnosti. U list nepokretnosti br…. KO P. upisana je parcela br…., ulica … , ukupne površine 27,96 ari, kao vlasništvo tuženog. Do početka zajedničkog života stranaka ova kuća nije bila osposobljena za stanovanje. Od 02. oktobra 2007. godine do 15. maja 2008. godine tužilja je imala registrovano preduzeće za veleprodaju, maloprodaju, uvoz, izvoz i izdavaštvo, a od 19. septembra 2008. godine do 24. aprila 2009. godine tužilja je primala naknadu za slučaj nezaposlenosti. Dok je trajala zajednica života izvedeni su radovi na kući tuženog radi poboljšanja uslova stanovanja iz prihoda koji je ostvaren od uzgoja svinja, novca koji je tuženi dobio od prodaje traktora i prikolice, penzije tuženog i naknade koju je ostvarivala tužilja. Izvršeni su radovi betoniranja prostorija u kući, postavljanje tavanice, dovođenje struje u prostorije, izgrađena je šahta za bunar, septička jama, dva dimnjaka, pločice u kupatilu uz opremanje kupatila, pločice u predsoblju i kuhinji, gipsane ploče, malterisanje kuhinje, sobe i špajiza, ugrađeni su prozori i vrata koje je tuženi kupio pre braka i postavljen je laminat. Ukupna vrednost ulaganja u kuću zajedno sa materijalom iznosi najviše 7.711 evra što u ukupnoj građevinskoj vrednosti kuće iznosi 27,48%, a u ukupnoj vrednosti nepokretnosti 22,90%. U kuću su se stranke uselile 15. marta 2009. godine, a zajednica života je prestala 19. maja 2009. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti sa obrazloženjem da je reč o posebnoj imovini tuženog, a da ulaganje u radove za završetak kuće radi poboljšanja uslova stanovanja nije osnov za sticanje ovog prava, bez prethodnog dogovora i saglasnosti sa vlasnikom, što u konkretnom slučaju nije bilo, a da se s obzirom na ukupnu vrednost ulaganja u nepokretnost tuženog i učešća tužilje u tome, ne radi o znatnom doprinosu tužilje u povećanju vrednosti nepokretnosti da bi mogla ostvariti stvarno- pravni zahtev.

Pobijanom presudom preinačena je prvostepena presuda u ovom delu tako što je tužbeni zahtev tužilje delimično usvojen u pogledu utvrđenja prava svojine na predmetnoj nepokretnosti, uz zaključak drugostepenog suda da je do uvećanja vrednosti spornog stambenog objekta došlo jednakim učešćem parničnih stranaka, što tužilji daje pravo na svojinski udeo do 1/10 delova, nezavisno od toga što u tom smislu nije imala saglasnost tuženog kao vlasnika stambenog objekta.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje da se zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 170. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do neznatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na potraživanje u novcu srazmerno svom doprinosu. Drugim stavom istog člana propisano je, da ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do znatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na udeo u toj imovini srazmerno svom doprinosu. Odredbom člana 171. istog zakona, propisano je da zajedničku imovinu supružnika predstavlja imovina koju su oni stekli radom u toku trajanja njihove zajednice života. Odredba člana 180. sadrži pretpostavku da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, ali propisuje i mogućnost postojanja većeg udela jednog supružnika, zavisno od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovinii te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje u kontekstu navedenih zakonskih odredbi, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak sudova da je predmetna stambena zgrada posebna imovina tuženog, čija je vrednost uvećana tokom trajanja zajednice života stranaka izvedenim radovima radi poboljšanja uslova stanovanja. Međutim, imajući u vidu vrednost izvršenih ulaganja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne radi se o ulaganjima koja su znatno povećala vrednost stambenog objekta koji je posebna imovina tuženog i koja mogu dovesti do sticanja prava svojine tužilje na toj nepokretnosti, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud. Ovo posebno iz razloga što i u tim ulaganjima, dodatnim radovima na poboljšanju uslova stanovanja, nema jednakog učešća stranaka, kako je to pogrešno zaključio drugostepeni sud; s obzirom na novčana primanja stranaka u tom periodu i prihode od posebne imovine tuženog, kao i na novčana sredstva koja su ostvarena prodajom posebne imovine tuženog.

Imajući sve ovo u vidu, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da tužilja na osnovu svog učešća u uvećanju vrednosti posebne imovine tuženog u konkretnom slučaju, nema pravo na svojinski udeo u predmetnoj nepokretnosti, već eventualno može ostvariti pravo na potraživanje u novcu srazmerno svom udelu u uvećanoj vrednosti te imovine.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović, s.r.