U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, Vesne Subić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Pantović, advokat iz ..., protiv tužene „Komercijalna banka“ AD Beograd, čiji je punomoćnik Sanja Ćetković, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 6804/20 od 02.10.2020. godine, na sednici održanoj 16.03.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 6804/20 od 02.10.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJE SE presuda Višeg suda u Beogradu Gž 6804/20 od 02.10.2020. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tužioca i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 14051/19 od 21.10.2019. godine, dok se zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka odbija kao neosnovan.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 49.775,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 14051/19 od 21.10.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništava odredba člana 6. stav 1. ugovora o dinarskom gotovinskom kreditu broj .. dana 02.08.2018. godine, zaključenog između tužene i tužioca, čija je sadržina bliže navedena ovim stavom izreke, a odnosi se na troškove obrade kreditnog zahteva. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu isplati iznos od 19.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.08.2018. godine do isplate, kao i zahtev za naknadu troškova postupka. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u ukupnom iznosu 13.500,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 6804/20 od 02.10.2020. godine, preinačena je prvostepena presuda i utvrđeno da je ništava odredba člana 6. stav 1. ugovora o dinarskom gotovinskom kreditu zaključenog između tužene i tužioca dana 02.08.2018. godine, sadržine bliže navedene ovim stavom izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 19.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.08.2018. godine do isplate i obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka isplati ukupan iznos od 18.820,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 12.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je iz navedenih razloga odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao korisnik kredita zaključio ugovor o dinarskom gotovinskom kreditu broj 0049030174436 sa tuženom bankom dana 02.08.2018. godine. Navedenim ugovorom tužiocu je odobren kredit u iznosu od 950.000,00 dinara. Odredbom člana 6. stav 1. ugovora korisnik kredita se obavezao da tuženoj po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita. Tužilac je po ovom osnovu dana 03.08.2018. godine uplatio iznos od 19.000,00 dinara banci, što nije bilo sporno među strankama. U ponudi za zaključenje ovog ugovora od 31.07.2018. godine navedena je vrsta i visina svih troškova koji padaju na teret korisnika kredita između ostalog jednokratna naknada za obradu kreditnog zahteva - fiksna 2% od iznosa kredita, odnosno 19.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, nalazeći da predmetna odredba ugovora o kreditu nije ništava jer je određena i banka ima pravo da naplaćuje naknade na ime bankarskih usluga po osnovu kreditnih posloga, te je u konkretnom slučaju poslovanje banke bilo transparetno i uslovi pod kojima je kredit odobren kao i ponuda bili su poznati tužiocu odnosno što je i on potvrdio, odnosno da je u predugovornoj fazi upoznat sa visinom i vrstom troškova koji padaju na njegov teret, te da je pre zaključenja ugovora tužena tužiocu pružila sve informacije i obaveštenja o uslovima koji se odnose na sami ugovor uručenjem ponude na koji način je tužiocu omogućio da se upozna sa ukupnim iznosom koji korisnik u konačnom treba da vrati tuženom kao i troškove naknada koje treba da plati bilo u procentualnom bilo u fiksnom iznosu te ni jednog trenutka nije doveo tužioca u zabludu o bitnim i sporednim tačkama ugovora.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku i usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava u smislu člana 103. ZOO jer je neodređena, budući da tužiocu nije jasno predočeno pre zaključenja ugovora koje troškove plaća odnosno struktura navedenih troškova, jer nije opredeljena struktura tih troškova i njihov iznos, a banka je bila dužna da u svojoj ponudi odnosno najkasnije u ugovoru jasno i nedvosmisleno navede podatke o troškovima, vršeći njihovu specifikaciju da korisnik kredita kao stranka koja pristupa ugovoru ni jednog trenutka ne bude dovedena u zabludu o kojim troškovima je reč, a u konkretnom slučaju ni sporna odredba ugovora o kreditu ni ostale odredbe ugovora ne preciziraju koji su to stvarni troškovi obrade kreditnog zahteva, te je ta obaveza neodređena, odnosno neodrediva. Zato tužilac ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu članova 104. stav 1. i 214. ZOO sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, s obzirom da je banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ broj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 02.08.2018. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona). Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa navedenom naknadom i visinom troškova bio upoznat u predugovornoj fazi, što proizlazi iz ponude u kojoj je navedena vrsta i visina troškova koji padaju na teret korisnika kredita između ostalog jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva fiksno u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita 19.000,00 dinara, što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe u kojoj se tužilac obavezao da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa odobrenog kredita. Kako je tužilac sa sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi, obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove te naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. ZOO. Sledom navedenog, u konkretnom slučaju ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2 % od iznosa odobrenog kredita nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 214. ZOO.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime opredeljenih i traženih troškova za sastav jednog obrazloženog podneska od strane advokata u iznosu od 6.000,00 dinara i zastupanja na jednom održanom ročištu u iznosu od 7.500,00 dinara, zastupanja, za sastav revizije iznos od 12.000,00 dinara, sve prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Trošak sudske takse priznat je na ime takse na reviziju od 5.320,00 dinara i revizijsku odluku 7.980,00 dinara.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić