Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tužioca ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postuka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, zbog koje se revizija, u skladu sa članom 407. stav 1. tačka 1-3. ZPP, ne može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem SO Blace od 09.06.2016. godine imenovan za člana Komisije za ... . Zaključkom Komisije za administrativna pitanja SO Blace od 22.12.2016. godine, određena je visina mesečne novčane naknade članovima i predsednicima komisija. Zaključkom od 23.05.2017. godine privremeno je obustavljena isplata novčane naknade svim komisijama, osim Komisije za administrativna pitanja i Komisije za međunarodnu saradnju, za izradu strategije i razvoj sporta i za planove, i to za period od aprila do avgusta te godine. Zaključcima od 01.09.2017. godine, 24.10.2017. godine, 27.12.2018. godine i 05.06.2020. godine, obustavljena je isplata naknade članovima svih komisija, osim članovima Komisije za administrativna pitanja i Komisije za planove. Tužilac je bio član jedne od osam komisija kod tužene.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilac obustavom isplate naknade od strane tužene, nije diskriminisan na osnovu nekog svog ličnog svojstva u smislu člana 2. Zakona o diskriminaciji. Isplata naknade obustavljena je i drugim članovima komisije čiji je tužilac bio član, a i drugih komisija tužene, osim one koja je donela navedene zaključke i Komisije za planove, a takođe ne postoji ni diskriminacija u oblasti rada u smislu člana 16. Zakona o diskriminaciji. Kako nije utvrđeno diskriminatorsko postupanje tužene prema tužiocu, to su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužioca za zabranu daljeg vršenja radnji diskriminacije, odnosno ponavljanja iste, kao i za objavljivanje presude u štampi o trošku tužene.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca, pozivom na odredbe člana 2, 16. i 45. Zakona o zabrani diskriminacije.

Odredbom člana 21. Ustava Republike Srbije, utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Zabrana diskriminacije zajemčena je i međunarodnim pravnim izvorima - Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14) i dodatnim Protokolom br. 12 uz Evropsku konvenciju, kao i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26). Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09 i 52/21) pojam diskriminacije propisuje u odredbi člana 2. stav 1. tako što izrazi ''diskriminacija'' i ''diskriminatorsko postupanje'' označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (u daljem tekstu: lična svojstva). Diskriminacija u oblasti rada propisana je odredbom člana 16. Zakona o zabrani diskriminacije, tako što je zabranjena diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje, profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti (stav 1). Prema članu 45. stav 2. istog zakona, ukoliko tužilac učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza snosi tuženi.

Pravo čoveka je da ne bude diskriminisan zbog bilo kog ličnog svojstva, pošto diskriminacija negira pravo pojedinca ili grupe lica na jednakost sa drugim pojedincima ili grupama, isključivo zbog njihovog ličnog svojstva. Suštinsku karakteristiku diskriminacije predstavlja neopravdano pravljenje razlike zbog kojeg je jedno lice u nepovoljnijem položaju u odnosu na druga lica, a izvor te nejednakosti mora da bude neko stvarno ili pretpostavljeno lično svojstvo, jer da bi nejednak tretman bio diskriminacija, potrebno je da zasniva na ličnom svojstvu. Lice koje tvrdi da je diskriminisano u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji, a sve zbog nekog ličnog svojstva, mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom i to predstavlja neophodnu pretpostavku da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi odlučili kada su odbili tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je diskriminisan od strane tužene, kao i akcesorne zahteve. Kod utvrđenog da je tužena zaključkom obustavila isplatu naknade svim članovima Komisije za ..., ne samo tužiocu, kao i ostalim članovima većine komisija kod tužene, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da u odnosu na tužioca od strane tužene nije došlo do neopravdanog pravljenja razlika ili nejednakog postupanja, koje se zasniva na ličnim svojstvima. Tužilac nije učinio verovatnim da je zbog nekog ličnog svojstva stavljen u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica, koja su u istovetnoj situaciji, tj. u odnosu na druge članove kako komisija kojima je obustavljena isplata naknade, tako i Komisije za administrativna pitanja koja je donela zaključak o obustavi isplate naknade. Članstvo u komisiji, čije je formiranje u nadležnosti tužene, ne predstavlja lično svojstvo u smislu člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije. Pri traženju zaštite od diskriminacije tužilac nije označio koje je to lično svojstvo po kojem se u odnosu na druge nalazio u položaju neravnopravnosti.

Prema iznetom, u situaciji kada je tužilac nezadovoljan postupanjem tužene (jer je donela zaključak o obustavi isplate naknade komisiji čiji je član), a da pri tom nije učinio verovatnim da je takvo postupanje tužene u vezi sa nekim njegovim ličnim svojstvom, ne može se govoriti o diskriminaciji i diskriminatorskom postupanju u smislu citiranih odredbi zakona. To što je tužena pojedinim komisijama čiji je osnivač, obustavila isplatu naknade, ne može se smatrati aktom diskrimincije, s obzirom na to da se radi o postupanju tužene u okviru svojih ovlašćenja. Zbog navedenog, neosnovani su revizijski navodi tužioca da nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili pravila o teretu dokazivanja, jer je tužilac doveo u pitanje zakonitost postupanja tužene prema članovima komisija. Kod činjenice da je zaključkom tužene isplata naknade obustavljena svim članovima komisije čiji je tužilac član, na drugačiji zaključak ne utiču navodi revizije da je tužilac diskriminisan u oblasti rada u smislu člana 16. Zakona o zabrani diskriminacije.

Prilikom donošenja odluke, ovaj sud je cenio i ostale revizijske navode, ali je našao da su bez uticaja na drugačiju odluku suda, jer su u pitanju navodi koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, koje navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje ovaj sud prihvata.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić