Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'' broj 72/11, 55/14, 87/18) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja, proizlazi da je tužilja rođena ... godine, a tuženi .... godine, zaključili su brak 02.08.2003. godine iz koga nisu imali dece. Odnosi između parničnih stranaka, ozbiljno su i trajno poremećeni, te je došlo do prestanka zajednice života krajem 2013. godine, a brak je razveden pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 1/14 od 25.04.2016. godine. Po zaključenju braka tužilja se uselila u stan u ... ulici br. ..., i nakon adaptiranja ga otkupila, kao i kuću u ..., ... ..., a tuženi pismenom izjavom potvrdio da je isključivo vlasništvo tužilje. Već dugi niz godina tužilja vodi krivične postupke protiv tuženog zbog otmice, trgovine ljudima, trgovine organima, silovanja, jer se oseća kao žrtva nasilja, a kao žrtve nasilja navodi i svoje kćerke iz prvog braka. Neki od ovih postupaka su pravnosnažno okončani obustavom istrage i odbačajem krivične prijave, a u toku je krivični postupak protiv tuženog zbog, kako tužilja navodi, povređivanja sekirom, koji je u predkrivičnoj fazi. Tužilja je i pre zaključenja braka sa tuženim vodila krivične postupke zbog sličnih ili istih krivičnih dela protiv supruga iz prethodnog braka. Na osnovu predloga Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu, od 20.06.2017. godine, određeno je psihijatrijsko veštačenje tužilje koje je i obavljeno 26.10.2014. godine, od strane stručnog tima lekara specijalista neuropsihijatrije i psihologije. Iz navedenog nalaza i mišljenja je utvrđeno da tužilja nema privremenu ili trajnu duševnu bolest ili privremeni duševni poremećaj, već boluje od anksiozno-depresivnog poremećaja i okarakterisana je kao osoba niske razvojne diferenciranosti, odnosno nema dovoljno razvijen doživljaj sebe i neposredno razumevanje sebe, a što dovodi do socijalne i emocionalne neprilagođenosti, a što se dalje manifestuje, između ostalog, doživljajem napuštenosti, ugroženosti i praznine. Iz mišljenja Centra za socijalni rad Kanjiža od 13.06.2017. godine, nadležan po mestu prebivališta tuženog, proizlazi da nakon sprovedene opservacije i saslušanja tuženog nije utvrđeno da postoje elementi fizičkog, psihičkog, emocionalnog, ekonomskog nasilja, niti znaci asocijalnog i antisocijalnog ponašanja tuženog. Tuženi je decembra 2013. godine napustio kuću u ... i odselio se u selo ... kod ..., gde je u iznajmljenom stanu sa majkom živeo do njene smrti, a nakon toga se tu trajno nastanio i kao ... zaposlio u ... ''...'' d.o.o., u kome sezonski radi, redovno izvršava svoje radne obaveze, ne pokazuje asocijalno ponašanje, a nema ni podnetih prijava za nasilje. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P2 1/14 od 05.06.2014. godine, određena je mera zaštite od nasilja u porodici, tako što je tuženom zabranjeno da na bilo koji način dalje uznemirava tužilju i da se uzdržava od svakog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja kojim se ugrožava tužiljin telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo, na predlog Gradskog centra za socijalni rad Obrenovac od 28.02.2014. godine, zasnovanom na razgovoru sa tužiljom koja je ukazivala da se od tuženog plaši i da je uznemirena.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je našao da treba odrediti najblažu zaštitu od nasilja u porodici, saglasno članu 198. stav 2. tačka 5. Porodičnog zakona i to preventivno zbog postizanja duševnog mira tužilje, njenog spokojstva i osećaja zaštićenosti i sigurnosti. U preostalom delu odbijen je njen tužbeni zahtevi jer, po oceni prvostepnog suda tužilja nije dokazala da je tuženi, od pokretanja ovog postupka do zaključenja glavne rasprave, pokušao da joj se približi ili da priđe njenom mestu stanovanja. Imajući u vidu da je tužilja nezaposlena, nema dovoljno sredstava za izdržavanje, radna sposobnost joj je smanjena, prvostepeni sud je našao da tužilja ispunjava uslove iz člana 151. stav 1. Porodičnog zakona i obavezao tuženog da doprinosi njegovom izdržavanju.

Drugostepeni sud nije prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, prema shvatanju drugostepenog suda, u situaciji kada je tuženi svojevoljno napustio kuću u ... u kojoj je živeo sa tužiljom i već sedam godina centar njegovih životnih aktivnosti je u ..., to nema uslova za pružanje pravne zaštite tužilji, shodno članu 198. stav 2. tačka 5. Porodičnog zakona, posebno nema opravdanog razloga za pružanje ove pravne zaštite preventivno, kako to pogrešno određuje prvostepeni sud. Kod činjenice da je tužiljina radna sposobnost smanjena i bez dokaza na okolnost kolika je preostala radna sposobnost i koje poslove sve ona može obavljati, po shvatanju drugostepenog suda, ne može dovesti do usvajanja tužbenog zahteva za obavezivanje tuženog da doprinosi tužiljinom izdržavanju, bez obzira na činjenicu da je nezaposlena i bez sredstava za život.

Vrhovni kasacioni sud prihvata pravno stanovište drugostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava. Naime, kod ovako utvrđenih činjenica, pravilno je sud u pobijanoj presudi zaključio da nema mesta primeni odredbe člana 197. Porodičnog zakona, a sa tim u vezi i nema mesta primeni mere zaštite predviđene članom 198. istog zakona.

Da bi postojalo nasilje u porodici, saglasno članu 197. Porodičnog zakona, treba da postoji ponašanje jednog člana porodice kojim se ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice, a taj akt treba da je voljan, drzak, bezobziran ili zlonameran. U konkretnom slučaju, iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi takvo ponašanje tuženog prema tužilji, koje bi se moglo okarakterisati kao nasilje u porodici. Neosnovan je revizijski navod o pogrešnoj primeni odredbe člana 197. stav 2. tačka 1, 2, 3, 4. i 6. Porodičnog zakona, jer nije utvrđeno ponašanje ili pokušaj nanošenja telesnih povreda, izazivanje straha pretnjom, ubistva ili nanošenjem telesne povrede članu porodice ili bliskom licu, te vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje. Tvrdnje tužilje o radnjama nasilja nad njom su rezultat njenog subjektivnog doživljavanja sebe kao žrtve nasilja, kako proizilazi iz nalaza stručnog tima lekara specijalista od 26.10.2014. godine.

Pravilna je i odluka kojom je odbijen tužbeni zahtev za uspostavljanje izdržavanja tužilje od strane tuženog, kao bivšeg supružnika.

Prema članu 151. stav 1. Porodičnog zakona, supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima, a stavom 3. ovog člana je propisano da nema pravo na izdržavanje supružnik ako bi prihvatanjem njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika. Za uspostavljanje izdržavanja bivšeg supružnika potrebno je da su ispunjeni uslovi propisani stavom 1. navedene zakonske odredbe. Kako je prethodno navedeno, tužiljina radna sposobnost je smanjena, ali u odsustvu dokaza na okolnost njene preostale radne sposobnosti, odnosno bez dokaza kojim bi se poslovima tužilja mogla baviti, u takvoj situaciji je bez značaja činjenica da je nezaposlena i bez sredstava za izdržavanje.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno sud u pobijanoj presudi našao da tužilja nije dokazala da je nesposobna za rad ili joj je radna sposobnost umanjena da ne može radom da obezbedi sredstva za sopstveno izdržavanje, tako da nisu ispunjeni uslovi za određivanje predmetnog izdržavanja propisani članom 151. stav 1. Porodičnog zakona.

Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer isti nisu bili nužni za odlučivanje u ovom revizijskom postupku.

Na osnovu izloženog odlučeno je kao u izreci, primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić