PREINAČUJE SE presuda Višeg suda u Čačku Gžrr 142/2022 od 28.11.2022. godine u stavovima drugom i trećem izreke, tako što se odbija kao neosnovana žalba tužene i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Čačku Prr1 230/20 od 23.11.2021. godine u stavovima prvom i trećem izreke, odbija zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka, te se obavezuje tužena da tužiocu na ime troškova žalbanog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara, u roku od 8 dana, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu nadoknadi troškove revizijskog postupka postupka u iznosu od 18.000,00 dinara, u roku od 8 dana, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Čačku Prr1 230/20 od 23.11.2021. godine, tužena je obavezana da tužiocu isplati na ime imovinske štete iznose, kako je to označeno u stavu prvom izreke te presude, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.11.2020. godine, kao dana podnošenja tužbe do isplate. Stavom drugim izreke tužbeni zahtev odbijen je za isplatu zakonske zatezne kamate na navedene iznose glavnice za vremenski period od dospeća, označenog u izreci ove presude zaključno sa 25.11.2020. godine. Stavom trećim izreke tužena je obavezana da tužiocu nadoknadi parnične troškove u iznosu od 36.000,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Čačku Gžrr 142/2022 od 28.11.2022. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i prvostepena presuda u odbijajućem delu potvrđena. Po žalbi tužene, stavom drugim izreke prvostepena presuda preinačena je u usvajajućem delu i delu odluke o parničnim troškovima, tako što je tužbeni zahtev u celosti odbijen i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka. Stavom trećim izreke tužilac je obavezan da tuženoj nadoknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao posebnoj po članu 404. ZPP u svrhu razmatranja pitanja u interesu ravnopravnosti građana, odnosno radi ujednačavanja sudske prakse.

Po oceni Vrhovnog suda posebna revizija tužioca u ovoj parnici je dozvoljena u smislu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse, pa je odluka u stavu prvom izreke doneta na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je prema svom poslodavcu AD „FRA“ iz Čačka, koji je poslovao većinskim društvenim kapitalom, ishodovao 08.07.2008. godine pravnosnažnu presudu radi isplate potraživanja iz radnog odnosa, u visini iznosa i sa rokom dospeća, kao što je to nevedeno u izreci prvostepene presude. Na osnovu te presude kao izvršne isprave, rešenjem Opštinskog suda u Čačku I 99/09 od 11.02.2009. godine, određeno je prinudno namirenje potraživanja tužioca plenidbom novčanih sredstava na računu izvršnog dužnika. Nakon što je Narodna banka Srbije dopisom od 24.03.2009. godine izvestila sud da na računima poslodavca tužioca nema sredstava, sud u predmetu nije postupao, iako je tužilac podneskom od 28.09.2018. godine tražio promenu sredstva izvršenja, te urgirao postupanje u toku 2019. i 2020. godine. Rešenjem Osnovnog suda u Čačku R4 70/20 od 20.07.2020. godine, utvrđeno je da je tužiocu u navedenom izvršnom postupku, koji se sada vodi pod brojem I 1268/15, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo je sudu preduzimanje radnji u svrhu njegovog okončanja. Tužilac nije naplatio svoje potraživanje od poslodavca po izvršnoj ispravi, odnosno rešenju o izvršenju.

Prvostepeni sud na osnovu odredbi članova 32. stav 1. i 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnim sloboda, člana 1. Protokola broj 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava, članova 2., 4., 22. i 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i članova 155. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima delimično usvaja postavljeni tužbeni zahtev za isplatu iznosa glavnice po rešenju o izvršenju i zakonske zatezne kamate na glavno potraživanje od dana podnošenja tužbe, nalazeći da se ovakvom dosudom tužiocu nadoknađuje šteta koja stoji u uzročno posledičnoj vezi sa utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku. Pošto prema utvrđenom činjeničnom stanju nema radnji koje bi se mogle kvalifikovati kao doprinos tužioca nastanku štete, stanovišta je da nema uslova za primenu odredbi člana 192. Zakona o obligacionim odnosima o podeljenoj odgovornosti. Nalazi neosnovanim zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate pre podnošenja tužbe, kao dana kada je tužilac pozvao tuženu da mu nadoknadi štetu.

Drugostepeni sud je delimično potvrdio, a delimično preinačio prvostepenu presudu i iskazao stanovište da je za konstituisanje obaveze tužene Republike Srbije za predmetnu štetu neophodno postojanje uzročno-posledične veze između dužine trajanja izvršnog postupka i izostale naplate. Postojanje ovih činjenica nije utvrđeno, kao rezultat pasivnosti tužioca. Naime, tužilac nije pružio dokaze da je predmetna šteta posledica neaktivnosti izvršnog suda, a uz to i pored obaveštenja da je račun njegovog poslodavca u blokadi, on nije tražio promenu sredstva izvršenja blagovremeno, mada je znao da se izvršenje ne sprovodi.

Po stanovištu Vrhovnog suda osnovani su navodi tužioca u reviziji o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od 1 godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Naknada materijalne štete, prema pravilima obligacionog prava, odnosi se na uspostavljanje ranijeg stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala, kao i na isplatu u novcu ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne nadoknađuje štetu potpuno ili ako uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće (član 185. Zakona o obligacionim odnosima).

Evropski sud za ljudska prava u predmetima u odnosu na Srbiju izrazio je stav da za neisplaćena potraživanja zaposlenih prema društvinim preduzećima i preduzećima sa pretežnim društvenim kapitalom, kao subjekata pod kontrolom države, dosuđena pravnosnažnom sudskom odlukom koja se u izvršnom postupku ostala nenaplaćena duži vremenski period, odgovara Republika Srbija iz sopstvenih sredstava. Presudama donetim u takvim predmetima Republika Srbija je obavezana da iz sopstvenih sredstava, u roku od tri meseca od njihove pravnosnažnosti, isplati podnosiocima predstavki iznose koji su im dosuđeni pravnosnažnim presudama domaćih sudova.

I Ustavni sud, uvažavajući praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, odlukama kojima je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije, usled nesprovođenja rešenja u izvršenju – prinudne naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa od preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, utvrđivao pravo nosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem o izvršenju, umanjene za eventualno isplaćene iznose po tom osnovu.

Sledom iznetog, po stanovištu Vrhovnog suda, tužena je u ovom slučaju dužna da tužiocu isplati iznose dosuđene izvršnom presudom čija prinudna naplata je određena rešenjem Opštinskog suda u Čačku I 99/09 od 11.02.2009. godine, što znači kako glavnicu, tako i zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnice od dana dospelosti, odnosno od dana donošenja izvršne isprave u odnosu na parnične troškove. Na taj način tužiocu će biti nadoknađena materijalna šteta u skladu sa pravilom sadržanim u stavu 185. Zakona o obligacionim odnosima i njegovno stanje biće dovedeno u položaj u kome bi se nalazilo da je izvršni postupak okončan isplatom dosuđenog novčanog potraživanja u razumnom roku.

Pravilno je prvostepeni sud odlučio o parničnim troškovima na osnovu odredbi članova 153. stav 1. i 154. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom i trećem stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka po pravnim lekovima i delu stava trećeg u stavu četvrtom izreke, doneta je na osnovu odredbi članova 165. stav 2., 153. stav 1. i 154. ZPP. Tužiocu su kao opravdani priznati opredeljeni troškovi, za sastav žalbe i revizije u iznosu od po 18.000,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić