Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu stava prvog izreke kojim je odbijena žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena u obavezujućem delu i stavu trećem izreke, kojim je odlučeno o troškovima postupka, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju.

Revizija je dozvoljena na osnovu odredbi članova 403. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i člana 208. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ br. 18/05 ... 6/15), pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom od 07.02.2020. godine razveden je brak tužilje VV, majke maloletnih tužilaca i tuženog, tužioci su povereni majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, a tuženi obavezan da doprinosi dečjem izdržavanju mesečnim iznosima od po 5.000,00 dinara. U vreme donošenja te odluke, maloletni tužilac AA bio je u uzrastu od deset godina, maloletni tužilac BB u uzrastu od pet godina, a sada je AA učenik 6. razreda, dok je BB učenik 2. razreda osnovne škole. Potrebe maloletnih tužilaca su se uvećale i mogu se zadovoljiti mesečnim iznosom od 25.000,00 – 27.000,00 dinara. Majka tužilaca je vlasnik privrednog društva, po izveštaju Poreske uprave od januara 2022. godine do juna 2023. godine je ostvarila prihod od 1.519.320,00 dinara, a prosečna zarada joj je 84.406,00 dinara mesečno. Tuženi je zaposlen, sa mesečnom zaradom u rasponu 45.076,14 – 69.203,02 dinara. Živi u delu porodične kuće u kojoj stanuju njegova majka i brat sa porodicom.

Nižestepeni sudovi nalaze da utvrđene činjenice upućuju na zaključak da su se promenile prilike stranaka u odnosu na vreme donošenja prethodne odluke, da su potrebe maloletnih tužilaca veće, pa ceneći mogućnosti tuženog i prilike u kojima deca žive sa majkom, nalaze da je osnovan tužbeni zahtev za povišenje doprinosa tuženog na mesečni iznos od 11.000,00 dinara za maloletnog AA, odnosno 10.000,00 dinara za maloletnog BB. Odluka je zasnovana na odredbama članova 164, 154. stav 1, 160. i 162. Porodičnog zakona.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, procenjujući da promena prilika na strani tužilaca kao poverilaca izdržavanja i tuženog, kao dužnika izdržavanja vodi povišenju obaveze tuženog da doprinosi izdržavanju svoje maloletne dece u dosuđenim iznosima.

Odredbom člana 154. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja.

Prema članu 160. tog zakona, izdržavanje se određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja (stav 1.); potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2.); mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3.); minimalna suma izdržavanja predstavlja sumu koju kao naknadu za hranjenike, odnosno za lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu, u skladu sa zakonom (stav 4.).

Odredbom člana 162. stav 3. zakona propisano je da ako je poverilac izržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja.

Odredbom člana 164. zakona propisano je da se visina izdržavanja može smanjiti ili povećati ako se promene okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka.

Prema utvrđenim činjenicama, uzrast tužilaca uticao je na uvećanje njihovih potreba vezanih za obrazovanje, razvoj i socijalizaciju, a visinu novčanih iznosa kojima se ove potrebe mogu podmiriti na mesečnom nivou, prvostepeni sud je utvrdio na 25.000,00 – 27.000,00 dinara. Utvrđeni iznosi prihvaćeni su kao pravilni od strane drugostepenog suda, iako je majka tužilaca navela da su potrebe dece veće, a minimalna suma u vreme presuđenja bila je 44.658,00 dinara.

Tuženi revizijom ne dovodi u sumnju pravilnost utvrđenja visine iznosa kojima se zadovoljavaju potrebe maloletnih tužilaca na mesečnom nivou, već ukazuje da je majka tužilaca, kao vlasnik privrednog društva, u boljoj materijalnoj situaciji, pa nalazi da bi njegova obaveza trebala da bude niža, pošto je skromnijih primanja.

Ovakve navode revizijski sud ne može prihvatiti, imajući u vidu utvrđene stambene i materijalne prilike tuženog, činjenicu da on nema zakonsku obavezu izdržavanja trećih lica, kao i da je zbir dosuđenih iznosa niži od polovine najnižih mesečnih primanja koja je tuženi ostvarivao u proteklom vremenskom periodu. Prilikom odlučivanja ovaj sud imao je u vidu da se majka maloletnih tužilaca, kao roditelj koji samostalno vrši roditeljsko pravo svakodnevno stara o zadovoljavanju njihovih potreba, što ne može biti bez značaja prilikom utvrđivanja mesečne novčane obaveze tuženog po osnovu doprinosa zadovoljavanja potreba zajedničke dece.

Pravilno je drugostepeni sud odlučio i o troškovima postupka na osnovu člana 207. Porodičnog zakona, imajući u vidu pretprocesno i procesno držanje tuženog, uspeh tužilaca u parnici sa zahtevom za povišenje doprinosa izdržavanju, kao i da je u toku ovog spora odlučeno o izmeni modela održavanja ličnih odnosa maloletne dece sa ocem.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić