Protiv drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu ovlašćenja iz člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) i člana 23. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 55/2014) i našao da revizija tužioca nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama, rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Reh 8/07 od 22.11.2007.godine, usvojen je tužbeni zahtev za rehabilitaciju sada pokojnog A.K., oca tužioca i utvrđeno da su presuda Vojnog suda u Ljubljani Ik 184/51 od 03.08.1951.godine, kao i drugostepena presuda broj 1488/51 od 28.12.1951.godine, kojom je imenovanom zbog izvršenja krivičnog dela iz člana 100. KZ-kontrarevolucionarni napad na državu i društveno uređenje i krivičnog dela iz člana 118. stav 1. KZ-neprijateljska propaganda, izrečena jedinstvena kazna strogog zatvora u trajanju od 6 godina i 2 godine ograničenja građanskih prava, ništave od dana donošenja i da su ništave sve pravne posledice ovih odluka. Izrečnu kaznu pokojni A.K. je kraći vremenski period izdržavao u B., a glavni deo kazne izdržavao na G.o., gde je bio do 01.12.1954.godine, kada je pušten na uslovni otpust. Nakon puštanja na slobodu, za pokojnog A.K. je nastupila druga kazna-ograničenje građanskih prava i sloboda, čiji početak i okončanje su objavljeni u Službenom listu FNRJ i ista je trajala sve do 30.04.1957.godine. Pokojni A.K. je zaključio brak 1955.godine sa LJ.E., iz tog braka su dobili dvoje dece-tužioca koji je rođen u V. ... godine i ćerku LJ., rođenu ... godine. Tužilac je rođen u teškom siromaštvu, u vreme dok je za njegovog oca još uvek bila na snazi kazna ograničenja građanskih prava. Tužilac se pre podnošenja tužbe u ovoj parnici, obratio Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje pri Ministarstvu pravde Republike Srbije sa zahtevom za rehabilitaciono obešćenje i urgencije po tom zahtevu, a Ministarstvo pravde i državne uprave ga je odlukom donetom 27.02.2013.godine izvestilo da je Komisija, odlučujući o podnetom zahtevu, isti razmotrila i donela odluku da zahtev za rehabilitaciono obeštećenje odbija, jer nisu ispunjeni uslovi propisani članom 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, nakon čega je tužilac tužbom tražio sudsku zaštitu u aktuelnom postupku.

Pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo, kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Tužbeni zahtev tužioca zasniva se na odredbama Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/2011). Ovim Zakonom propisani su uslovi za rehabilitaciju, krug lica, aktivno legitimisan za podnošenje zahteva za rehabilitaciju kao i uslovi i krug lica legitimisan za ostvarenje prava na vraćanje imovine odnosno obeštećenje za tu imovinu i pravo na rehabilitaciono obeštećenje.

Odredbom člana 26. stav 1. tog zakona, propisano je da rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Stavom trećim istog člana je propisano da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5. Zakona (deca lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih i ideoloških razloga lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu Zakona, kao i lica ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda kao i lica koja se smatraju borcima Narodno oslobodilačkog rata, koja su za vreme trajanja povrede prava i sloboda roditelja, rođena u ustanovama za izvršenje sankcija, odnosno koja su u tim ustanovama sa njima provela deo vremena ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja jednog, drugog ili oba roditelja), imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Stavom trećim ovog člana je propisano da lica iz člana 21. stav 2. (bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica), imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, pod uslovom da je između njih i umrlog rehabilitovanog lica postojala trajnija zajednica života u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Citirane odredbe kojima je regulisana materija prava rehabilitovanog i drugih lica uključujući i pravo na rehabilitaciono obeštećenje, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, upućuju na zaključak da lica iz člana 7. tačka 5. ovog zakona, kao naslednici rehabilitovanog lica, koje je umrlo pre stupanja na snagu zakona nemaju pravo na obeštećenje za materijalnu štetu koju je rehabilitovano lice pretrpelo za vreme neosnovanog i nezakonitog lišenja slobode ili druge povrede prava.

Pravilan je zaključak nižestepenog suda da pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i sloboda za (neplaćeni rad, neplaćeni prekovremeni rad, neplaćene plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlika u visini ličnog dohotka, gubitka penzija, gubitka stana), ima samo rehabilitovano lice koje je bilo u životu u momentu stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji. Tužiočev otac je preminuo 15.08.2009. godine, pre stupanja na snagu ovog zakona, pa tužilac kao njegov zakonski naslednik nema pravo na naknadu materijalne štete koja je predmet tužbenog zahteva.

Prema odredbi člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, rehabilitovano lice ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Kako je A.K. preminuo 15.08.2009. godine, on nije mogao da ostvari pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, niti je potraživanje te štete moglo preći na njegove naslednike, iz razloga što nije priznato pravnosnažnom odlukom ili pismenim sporazumom u skladu sa odredbom člana 204. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužilac nema pravo na naknadu nematerijalne štete na osnovu odredbe člana 21. u vezi člana 26. stav 3. i člana 7 tačka 5. zakona, jer je otac tužioca pušten na uslovni otpust 01.12.1954.godine, a tužilac je rođen 05.08.1956.godine. Kako je tužilac rođen nakon što mu je otac pušten na uslovni otpust, tužilac ne spada u krug lica iz člana 7. tačka 5. Zakona o rehabilitaciji da bi ostvario pravo na naknadu nematerijalne štete, kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi.

Neosnovano u reviziji tužilac ističe da tužilac ima pravo na naknadu materijalne štete, jer je njegov pokojni otac A.K. za života rehabilitovan i za života započeo postupak naknade materijalne štete. Iz utvrđenih činjenica proizlazi da je sada pokojni A.K. dana 28.12.2007.godine se obratio Ministarstvu odbrane Republike Srbije sa zahtevom za naknadu štete. Dana 21.01.2008.godine Ministarstvo odbrane, Sekretarijat ministarstva, Direkcija za imovinskopravne poslove obavestila je oca tužioca da nema pravo na naknadu štete iz razloga što je odredbom člana 8. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ br. 33/06), koji je važio u to vreme, bilo propisano da će se pravo na naknadu štete i pravo na povraćaj konfiskovane imovine rehabilitovanog lica urediti posebnim zakonom, a da navedeni zakon nije donet. Otac tužioca je podneo inicijativu Ustavnom sudu 24.03.2008.godine za pokretanje postupka ocene ustavnosti člana 8. tadašnjeg Zakona o rehabilitaciji, a Ustavni sud je 06.03.2009.godine doneo rešenje kojim je određeno da se ne prihvataju inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 8. Zakona o rehabilitaciji. Pravo na naknadu štete propisano je Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ br. 92/2011), a koji zakon je stupio na snagu nakon smrti oca tužioca. Pored toga odredbom člana 1. stav 2. Zakona o nasleđivanju propisano je da zaostavštinu čine sva u nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti. Imajući u vidu da je tužiočev otac preminuo pre stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji, to se kao pravna posledica rehabilitacije koja je propisana članom 3. tog zakona, ne može smatrati da je rehabilitovano lice za života steklo imovinsko pravo na naknadu materijalne štete, pa stoga to pravo ne ulazi u njegovu zaostavšinu, niti može da bude predmet nasleđivanja. To pravo bi moglo da bude predmet nasleđivanja jedino u slučaju da je posebnim propisom ili posebnom odredbom Zakona o rehabilitaciji propisano da se po stupanju navedenog zakona, znači po pravnosnažnosti rešenja o rehabilitaciji pravo na naknadu štete smatra imovinskim pravom rehabilitovanog lica i da ulazi u njegovu zaostavštinu i da može biti predmet nasleđivanja. Kako to nije slučaj, to ni pravo na naknadu materijalne, pa ni pravo na naknadu nematerijalne štete u vidu rehabilitacionog obeštećenja ne pripada tužiocu, jer on ne spada u krug lica iz člana 7. tačka 5. Zakona o rehabilitaciji.

Neosnovano u reviziji tužilac ističe da su nižestepene odluke zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava i da u konkretnom slučaju nisu primenjene odredbe člana 14. Zakona o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ-Međunarodni ugovori“ br. 9/91 i „Službeni list SCG- Međunarodni ugovori“ br. 16/05 i 2/06).

Članom 14. navedene Konvencije predviđeno je da svaka država članica, u svom pravnom sistemu, garantuje žrtvi nekog akta torture pravo dobijanja naknade i pravednog i odgovarajućeg obeštećenja, uključujući sredstva potrebna za njegovu što potpuniju rehabilitaciju, da u slučaju smrti žrtve, akta torture, imaoci prava te žrtve polažu pravo na obeštećenje i da ovaj član ne isključuje nikakvo pravo na obeštećenje koje bi imala žrtva ili bilo koje drugo lice u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom.

Suprotno revizijskim navodima, a primenom citiranih odredbi ratifikovane Konvencije dolazi se do zaključka da tužiocu, kao nasledniku pokojnog A.K., koji je nesporno bio žrtva učinjenog akta torture, na pripada pravo na obeštećenje iz razloga što nije imalac prava te žrtve, da bi polagao pravo na obeštećenje, jer po nacionalnom zakonodavstvu, a to su citirane odredbe Zakona o rehabilitaciji u vezi sa odredbama o naknadi štete Zakona o obligacionim odnosima nema pravo na rehabilitaciono obeštećenje ni po jednom osnovu postavljenom u tužbenom zahtevu, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud.

Vrhovni kasacioni sud je cenio ostale navode u reviziji tužioca pa je našao da su bez uticaja na pravilno i zakonito donete odluke nižestepenih sudova.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.