Prema činjeničnom utvrđenju pobijane presude sledi da je tužiocu rešenjem Ministarstva odbrane Republike Hrvatske od 25.04.1994. godine priznato svojstvo ratnog vojnog invalida VII grupe sa 50% invaliditeta trajno, a po osnovu oštećenja organizma usled bolesti zadobijene u sastavu oružanih snaga Republike Hrvatske. Prema činjeničnim tvrdnjama u tužbi od 03.12.2020. godine, tužilac je u vreme građanskog rata u Hrvatskoj, u toku 1991. godine bio pripadnik rezervnog sastava Zbora narodne garde i nakon oružanog sukoba na teritoriji Republike Hrvatske, tada u sastavu SFRJ, između tadašnje JNA, teritorijalne odbrane u sastavu JNA i milicije tadašnje SAO Krajine, sa jedne strane i rezervnog sastava Zbora narodne garde hrvatske vojske, sa druge strane, tužilac je 18. novembra 1991. godine lišen slobode od strane Vojne policije tadašnje JNA u Vukovaru. Sledećeg dana prebačen je u zatvor u Sremsku Mitrovicu, gde je po tvrdnjama tužioca bio izložen torturi i ponižavan. Razmenjen je dana 14.08.1992. godine. Pravni osnov naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih fizičkih i duševnih bolova usled povrede slobode prava ličnosti usled neosnovanog lišenja slobode zasnovao je na činjenici da je tužena Republika Srbija pravni sledbenik Savezne Republike Jugoslavije i da odgovara za svu štetu, pa i štetu nastalu protivpravnim lišenjem slobode i izloženoj teškoj torturi, što predstavlja ratni zločin čije gonjenje ne zastareva.

Pobijanom presudom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev sa ocenom da je prigovor zastarelosti potraživanja tužioca u ovoj parnici osnovan. Zaključak nižestepenih sudova je da su u konkretnom slučaju istekli rokovi iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, u kojima se od odgovornog lica može zahtevati naknada štete, a da se rokovi zastarelosti predviđeni članom 377. istog Zakona, u pogledu štete prouzrokovane krivičnim delom, ne mogu primeniti, jer tužilac nije dostavio dokaze da je eventualna šteta nastala izvršenjem krivičnog dela.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Zakonom o obligacionim odnosima propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2); kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istakne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1).

Polazeći od sadržine navedenih zakonskih odredbi u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud je našao da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je potraživanje tužioca iz postavljenog tužbenog zahteva, zastarelo. Osim činjenica u vezi sa njegovim boravkom u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, na koje okolnosti je i predlagao izvođenje određenih dokaza, tužilac do okončanja postupka pred prvostepenim sudom nije predlagao, niti pružio dokaze svojih navoda da je pretrpeo štetu koja je posledica izvršenja krivičnog dela i to ratnog zločina, u odnosu na koje krivično gonjenje i izvršenje kazne, ne zastareva.

Ocenjujući navode revizije, Vrhovni kasacioni sud prihvata pravilnost stava revidenta da primena privilegovanog roka zastarelosti iz člana 377. ZOO nije ograničena samo na slučaj kada je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo. U situaciji postojanja procesnih smetnji zbog kojih je bilo apsolutno nemoguće da se protiv učinioca krivičnog dela postupak pokrene i okonča, pa i u slučaju kada je učinilac štete umro, parnični sud je u takvom slučaju ovlašćen da utvrdi kao prethodno pitanje da li je šteta prouzrokovana takvom radnjom koja u sebi sadrži elemente krivičnog dela, jer krivično delo može da postoji i kada je krivični postupak izostao. Pri tome, delovanje parničnog suda nije usmereno na utvrđivanje krivične odgovornosti (koja se može utvrditi samo u krivičnom postupku), već da bi eventualno primenio posebna pravila o zastarelosti zahteva za naknadu štete iz člana 377. ZOO. Međutim, u konkretnom slučaju navedene činjenice nisu utvrđene, jer tužilac na kome je teret dokazivanja (član 231. ZPP), u sprovodenom postupku nije predlagao niti jedan dokaz na te okolnosti. Tužilac je dokaze da je eventualna šteta nastala izvršenjem krivičnog dela istakao tek u žalbi protiv drugostepene presude, navodeći da se protiv okrivljenog BB vodio krivični postupak koji je obustavljen zbog toga što je okrivljeni preminuo. Ove okolnosti drugostepeni sud u smislu člana 372. stav 1. ZPP nije cenio jer se na ove navode tužilac u žalbi sa uspehom ne može pozivati. Ponovno pozivanje na iste okolnosti istaknute tek u žalbi ne mogu uticati na zakonitost pobijane presude, ne samo zbog pravila iz člana 308. ZPP koja propisuje obavezu stranke da najkasnije na pripremnom ročištu, odnosno na prvom ročištu za glavnu raspravu ako pripremno ročište nije održano, iznese sve činjenice potrebne za obrazloženje svojih predloga i da predloži dokaze kojima se potvrđuju iznete činjenice, već i zbog pravila iz člana 407. stav 2. istog zakona koje propisuje da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ocenjujući da se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić