Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića, Mirjane Andrijašević, Vesne Mastsilović i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužilje AA iz sela ..., Opština ..., čiji je punomoćnik Vladica Petrović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Visoki savet sudstva, Osnovni sud u Vranju, koju zastupa Državno pravobranilaštvo - Odeljenje u Leskovcu, radi naknade imovinske štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr 625/22 od 28.11.2022. godine, u sednici održanoj 21.12.2023. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr 625/22 od 28.11.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDA SE presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr 625/22 od 28.11.2022. godine i predmet VRAĆA tom sudu, na ponovno odlučivanje o žalbi tužene.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu Prr 684/21 od 10.02.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje pa je tužena obavezana da joj na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I 1470/08 (novi broj I 722/18), isplati novčani iznos od 674,90 evra, sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2007. godine do 25.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine, sa zateznom kamatom po stopi koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena, pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome banke u mestu ispunjenja obaveze plaćaju ovu valutu na dan isplate, koji će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova postupka isplati iznos od 49.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr 625/22 od 28.11.2022. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr 684/21 od 10.02.2022. godine u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tužena obaveže da joj na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I 1470/08 (novi broj I 722/18) isplati novčani iznos od 674,90 evra sa domicilnom kamatom počev od 01.01.2007. godine do 25.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine, sa zateznom kamatom po stopi koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentih poena, do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome banke u mestu ispunjenja obaveze plaćaju ovu valutu na dan isplate, koji će se isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke iste presude, tako što je tužilja obavezana da na ime troškova celokupnog postupka isplati tuženoj iznos od 30.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu odredbe člana 404. Zakona parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona parničnom postupku za odlučivanje o reviziji tužilje, kao izuzetno dozvoljenoj, radi potrebe ujednačavanja sudske prakse o objektivnoj odgovornosti Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku zaposlenima u preduzećima sa većinskim udelom društvenog, odnosno državnog kapitala.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, primenom odredbe čana 408. Zakona parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, po podnetom prigovoru tužioca Osnovni sud u Vranju je pravnosnažnim i izvršnim rešenjem R4I 320/19 od 25.07.2019. godine usvojio prigovor predlagača, ovde tužilje i utvrdio da je u predmetu Osnovnog suda u Vranju I 1470/08 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Nakon donošenja rešenja o izvršenju i dostavljanja na sprovođenje organizaciji za prinudnu naplatu izvršni sud nije preuzeo nijednu procesnu radnju na sprovođenju izvršenja. Punomoćnik izvršnih poverilaca podneskom od 24.06.2016. godine obavestio je sud da ostaje kod predloga za izvršenje i da izvršenje sprovede sud, a ne izvršitelj. Rešenjem Osnovnog suda u Vranju I 722/18 od 07.02.2019. godine prekinut je postupak u ovom predmetu radi rešavanja prethodnog pravnog pitanja, te je određeno da će se postupak nastaviti nakon pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu Privrednog suda u Leskovcu St 27/18. Podneskom od 14.08.2019. godine punomoćnik izvršnih poverilaca predložio je promenu sredstva izvršenja, tako što bi se umesto na način određen rešenjem o izvršenju izvršenje sprovelo popisom, procenom i prodajom stvari izvršnog dužnika. Nema dokaza da je izvršni sud doneo odluku o navedenom predlogu. Izvršni postupak u predmetu Osnovnog suda u Vranju I 1470/08 nije okončan, a izvršenje tužilje kao izvršnog poverioca nije sprovedeno i potraživanje na osnovu izvršne isprave nesporno nije namireno.

Postupak je pokrenut na osnovu izvršne isprave – pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Vlasotincu P 237/07 od 10.12.2007. godine kojom je izvršni dužnik, kao tuženi u parničnom postupku, obavezan da isplati minimalne zarade.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje usvojio i tuženu obavezao da tužilji naknadi imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, sa pripadajućom kamatom, u smislu odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, u vezi odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u vezi odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije. Prvostepeni sud je zaključio da je Republika Srbija objektivno odgovorna za neostvarivanje prava iz radnog odnosa prema dužnicima koji su bili društvena preduzeća, s obzirom da su izvršni postupci prema tim dužnicima vođeni nedelotvorno i neadekvatno, što je dovelo do toga da izvršni poverilac, pa i tužilja, do danas nisu naplatili potraživanje iz radnog odnosa, koje potraživanje po svojoj prirodi i karakteru ima egzistencijalni značaj za tužilju.

Drugostepeni sud je preinačio presudu prvostepenog suda, tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio jer je zaključio da nema uslova za objektivnu odgovornost tužene za nastalu imovinsku štetu tužilje pošto izvršni dužnik nije u stečaju, a u konkretnom slučaju se radi o imovinskoj šteti koju je tužilja dužna da dokazuje u tom smislu da je šteta nastala kao posledica dugotrajnog trajanja postupka sudske zaštite, odnosno da se imovinska šteta može dovesti u uzročno-posledičnu vezu sa tom povredom prava, primenom pravila o adekvatnoj uzročnosti, jer nije svaki uzrok dovoljan, već samo onaj koji je adekvatno podoban da dovede do nastanka imovinske štete.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, a zbog toga nisu cenjeni navodi žalbe tužene.

Odredbom člana 1. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 40/2015), propisano je da je svrha tog Zakona da pruži sudsku zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i tome predupredi nastajanje povrde prava na suđenje u razumnom roku. Na osnovu odredbe člana 31. stav 1. istog Zakona, stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od jedne godine od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna, na osnovu odredbe člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Dakle, tužena je objektivno odgovorna za štetu koju je tužilja, kao zaposlena u privrednom društvu sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, bez svoje krivice pretrpela tako što nije naplatila svoje novčano potraživanje iz radnog odnosa, pod uslovom da je pravnosnažnim rešenjem utvrđeno da je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. U konkretnom slučaju, utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku tužilja je stekla pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja i podnela je tužbu za naknadu te štete. Svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, pa nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine zajemčeno u članu 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. S tim u vezi, bitna činjenica za odgovornost tužene je i struktura kapitala izvršnog dužnika u trenutku nastanka potraživanja, odnosno da se radi o preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom. Drugostepeni sud to nije imao u vidu pri odlučivanju pobijanom presudom, pa zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu cenjeni navodi žalbe tužene.

Za odgovornost države za štetu, po zaključku Vrhovnog kasacionog suda koji je donet na sednici Građanskog odeljenja održanoj 27.09.2019. godine, a kojim je dopunjen zaključak istog suda sa sednice održane dana 02.11.2018. godine, neophodno je da je potraživanje iz radnog odnosa nastalo prema poslodavcu dok je on poslovao sredstvima u društvenoj odnosno državnoj svojini, te da su ova potraživanja iz radnog odnosa ostala nenamirena, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Odredbom člana 92. stav 1. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS broj 104/09...95/2018) propisano je da od otvaranja stečajnog postupka ne može protiv stečajnog dužnika, odnosno nad njegovom imovinom odrediti i sprovesti prinudno izvršenje, niti bilo koja mera postupka izvršenja, osim izvršenja koja se odnose na obaveze stečajne mase i troškova stečajnog postupka. Stavom drugim ovog člana zakona propisano je da se prekidaju postupci iz stava 1. ovog člana koji u toku.

Presuda prvostepenog suda zasnovana je na utvrđenju da je povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog dugog vođenja izvršnog postupka, a da su u razlozima tog rešenja navedeni razlozi zbog kojih još uvek nije okončan postupak stečaja. Izostalo je utvrđenje i vrednovanje pravnog značaja činjenica kada je nastalo i dospelo potraživanje tužilje iz radnog odnosa koje joj je dosuđeno pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Vlasotincu P 237/07 od 10.12.2007. godine, iz kojih razloga je potraživanje priznato u stranoj valuti i koja je struktura tog potraživanja, u čijoj svojini je bio kapital poslodavca tužilje u vreme nastanka potraživanja.

Iz tih razloga, drugostepena presuda je ukinuta, a ukinuto je i rešenje o troškovima parničnog postupka jer zavisi od njegovog ishoda, u smislu odredbe člana 163. stav 4. Zakona parničnom postupku.

U ponovnom postupku potrebno je da drugostepeni sud imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, ceni navode žalbe tužene i donese novu i na zakonu zasnovanu odluku.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković