U postupku pred prvostepenim sudom je utvrđeno da su T.A. (lice koje nije učesnik ovog postupka) i ovde tužilac bili suvlasnici broda – restorana T. sa po ½ kako su bili i upisani u Upisnik za određene plovne objekte Kapetanije pristaništa Beograd. Zajedno su poslovali sve do nesreće koju je doživeo tužilac, nakon čega je poslove u vezi sa brodom preuzeo T.A., a tužiocu je isplaćivao zaradu prema suvlasničkom udelu. Zajedno su odlučili da prodaju brod –restoran tuženima i zaključena su dva ugovora o kupoprodaji. Ugovor o kupoprodaji između A.T., kao prodavca ½ broda i ovde tuženih, kao kupaca, zaključen je i overen pred sudom pod brojem Ov 965/96 dana 31.05.1996. godine, za kupoprodajnu cenu od 877.700,00 tadašnjih dinara, koja je prodavcu isplaćena u celosti. Istog dana overen je pred sudom pod brojem Ov 964/96 ugovor o kupoprodaji druge polovine broda zaključen između tužioca M.V., kao prodavca i tuženih D.V. i B.M., kao kupaca za kupoprodajnu cenu od 231.000 DEM u dinarskoj protivvrednosti koja je trebalo da se isplati u dve rate i to 101.000 DEM do kraja avgusta 1996. godine i 130.000 DEM do kraja novembra iste godine, s tim da tužilac kao prodavac zadržava pravo svojine na predmetu prodaje po ovom ugovoru do isplate kupoprodajne cene u celosti, kada će im i izdati dozvolu da prodati deo broda upišu kao njihovo vlasništvo u javne knjige. Saglasno obavezi preuzete ovim ugovorom, tužilac je tuženima, odmah nakon potpisivanja ugovora, predao predmet kupoprodaje u državinu. Na osnovu ugovora zaključenog sa T.A., tuženi su izvršili upis prava svojine, a na drugoj polovini broda u Upisniku za određene plovne objekte, ostao je upisan tužilac. Tuženi su samo delimično izvršili svoju ugovornu obavezu u pogledu isplate kupoprodajne cene i to isplatom iznosa od 10.000 DEM dana 27.08.1996. godine, 26.500 DEM dana 31.08.1996. godine i 07.04.1998. godine iznos od 10.000 DEM. Brod –restoran je počeo sa radom, a tuženi nisu isplatili ostatak kupoprodajne cene, iako ih je tužilac pozivao da to učine. Iz Lučke kapetanije pristaništa Beograd, pozvali su tužioca i tužene u vezi sa premeštanjem navedenog broda koji se našao na plovnom putu, pa kako brod nije premešten i nije postupljeno po rešenju za izmeštanje, on je isečen, odnosno uništen.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pobijanom presudom je delimično usvojen tužbeni zahtev i tuženi obavezani da tužiocu isplate ostatak kupoprodajne cene u visini i na način kako je to određeno izrekom prvostepene presude.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Odredbom člana 262. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je poverilac u obligacionom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan da svoju obavezu ispuni savesno i u svemu kako ona glasi.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, u kontekstu navedene zakonske odredbe, tuženi su u obavezi da tužiocu isplate ostatak kupoprodajne cene iz ugovora o kupoprodaji, koji nije raskinut, pri čemu nije od značaja činjenica da brod koji je bio predmet ugovora o kupoprodaji više ne postoji. Uništenjem ili propašću broda, nije ugašena obaveza tuženih na isplatu kupoprodajne cene, s obzirom da nije nastupio ni jedan slučaj ili okolnost zbog kojih bi njihova obaveza prestala. Do propasti stvari – predmetne kupoprodaje je došlo nakon što su došli u docnju sa ispunjenjem svoje ugovorne obaveze, pa je propast stvari mogao uticati samo na pravo ili mogućnost tužioca kao prodavca da zahteva raskid ugovora o kupoprodaji i predaju stvari, a ne i na obavezu tuženih kao dužnika iz pomenutog ugovornog odnosa da izvrše svoju obavezu u pogledu isplate kupoprodajne cene. U vezi sa tim pravilan je i zaključak sudova da tuženi snose sav rizik propasti stvari, ne samo zbog činjenice da su sa tužiocem zaključili posebnu vrstu ugovora o kupoprodaji sa zadržavanjem prava svojine prodavca na stvari, već i zbog činjenice i opšteg pravila obligacionog prava da dužnik u docnji, kome je stvar predata u državinu, snosi rizik propasti ili oštećenja te stvri. Odredba člana 541. ZOO, govori o riziku slučajne propasti ili oštećenja stvari koji snosi kupac od časa kada mu je stvar predata, kako se to navodi i u reviziji, međutim, upravo sadržina te zakonske odredbe, kao i opšta pravila obligacionog prava vezano za odgovornost dužnika za neizvršenje obaveze i odgovornost za štetu, nedvosmisleno ukazuju da sav rizik od propasti stvari, snosi kupac, odnosno lice u čijoj se državini ta stvar i nalazi, posebno u slučaju ako je do propasti i oštećenja stvari došlo njegovom krivicom ili propustima, kao u konkretnom slučaju. Naime, polazeći od toga, da kupac od momenta prijema stvari, ovu stvar koristi i upotrebljava i on snosi i rizik njene propasti ili oštećenja, čime su zaštićeni interesi prodavca koji je ovu stvar prodao i predao kupcu. U vezi sa tim, neosnovano je ukazivanje u revizijama tuženih da i tužilac, koji je zadržao pravo svojine do isplate kupoprodajne cene, u celosti ili delimično snosi rizik propasti stvari, zbog čega tuženi nisu u obavezi da izvrše svoju ugovornu obavezu, jer kako je to napred izneto, nije nastupio ni jedan slučaj ili okolnost zbog kojih bi ta njihova obaveza prestala. Prodaja stvari trećim licima, kako je u toku postupka isticano, takođe nije mogla uticati na njihovu obavezu prema tužiocu, s obzirom da sa kupljenom stvari, na kojoj je tužilac kao prodavac zadržao pravo svojine, nisu mogli raspolagati sve dok ne izvrše isplatu kupoporodajne cene.

Suprotno navodima revizije, pravilan je i zaključak sudova da obaveza tuženih nije prestala preuzimanjem duga od strane drugog lica, jer prema utvrđenom činjeničnom stanju na takvu vrstu ugovora nije pristao tužilac kao poverilac, kako to propisuju odredbe člana 446. stav 1. ZOO, a navodi revizije da je otac tužioca primio za tužioca od advokata Z.K. deo cene, nije od značaja, s obzirom da prema odredbi člana 296. stav 1. istog zakona, obavezu može ispuniti ne samo dužnik, nego i treće lice koje nije u pravnom odnosu sa poveriocem. Pravilan je zaključak sudova da u konkretnom slučaju nije bilo uslova za sniženje kupoprodajne cene, zbog eventualnih materijalnih nedostataka na brodu i na ime izvršenih ulaganja tuženih, u vezi sa čim je istaknut i prigovor prebijanja, s obzirom da je u postupku utvrđeno da tuženi, kao kupci nisu blagovremeno i uredno obavestili tužioca o nedostatku stvari, kao prodavca, u smislu člana 484. ZOO, zbog čega nemaju pravo da na osnovu člana 488. istog zakona zahtevaju od tužioca, kao prodavca sniženje cene.

Iz napred navedenih razloga, s obzirom da se ostalim navodima revizija tuženih u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje, što saglasno odredbi člana 407. ZPP, ne može biti revizijski razlog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Ljubica Milutinović,s.r.