Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati zakonsku zateznu kamatu na pojedinačne mesečne iznose za navedeni period počev od dospelosti svakog pojedinog mesečnog iznosa do 23.11.2010. godine (usled očigledne greške u pisanju za potraživanje septemebar 2010. godine navedeno do 24.05.2011. godine umesto do 23.11.2010. godine), kako je to bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete za period od januara 2000. godine zaključno sa oktobrom 2005. godine isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15. u mesecu za prethodno mesečno potraživanje do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke. Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 116.490,00 dinara.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i to u usvajajućem delu tužbenog zahteva, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...10/23-dr. zakon), koji se ovde primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, a u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a bez uticaja su revizijski navodi da je donošenjem pobijane presude učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz citiranog člana i stava tačka 12. ZPP jer ona ne može biti razlog za izjavljivanje revizije na osnovu člana 407. stav 1. ZPP. Nije osnovan revizijski navod da je donošenjem pobijane presude učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP, jer je drugostepeni sud cenio bitne žalbene navode, kao ni ona iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, obzirom na to da je drugostepeni sud na raspravi izveo dokaze koje je smatrao bitnim za donošenje odluke i tako izvedene dokaze pravilno ocenio.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju (na raspravi pred drugostepenim sudom), tužilja je bila zaposlena u Zavodu za medicinu rada u Obiliću (Kosovo i Metohija), na poslovima i radnim zadacima ... (na osnovu Sporazuma o preuzimanju radnika od 19.02.1999. godine). Nakon juna 1999. godine prava i obaveze Zavoda za medicinu rada u Obiliću prešla su na tužioca Elektroprivreda Srbije – JP Termoelektrane „Kosovo“ Obilić, kao osnivača (tzv. „preduzeće trećeg kruga“), tako da su zaposleni svoja prava ostvarivali kod tužioca kod koga su imali status radno neangažovanih lica i primala od njega naknadu zarade, među kojima je bila i tužena. Zbog ratnog stanja, u junu 1999. godine tužena je napustila Kosovo i Metohiju i preselila se u Novi Sad. Decembra 1999. godine, tužilja je zasnovala radni odnos u Kliničkom centru Novi Sad. Rešenjem tužioca od 25.05.2010. godine, tuženoj je kao zaposlenoj u JP TE Kosovo „Obilić – Zavod za medicinu rada“ prestao radni odnos zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 67. stav 1. tačke 8. i 15. Kolektivnog ugovora javnog preduzeća, koja se sastojalo u prikrivanju izvršene povrede radne obaveze i protivpravnom pribavljanju materijalne koristi u vezi sa radom na štetu poslodavca, sa obavezom tužene da poslodavcu naknadi nastalu štetu, jer je bez prethodnog raskida radnog odnosa kod poslodavca zasnovala radni odnos u Kliničkom centru Novi Sad (prvo na određeno vreme od 10.12.1999. godine do 19.07.2004. godine sa prekidima, a potom na neodređeno vreme od 19.04.2005. godine). Pre davanja otkaza, tužena je upozorena o postojanju otkaznog razloga u smislu člana 180. Zakona o radu. U svom izjašnjenju, tužena je navela da joj je u trenutku kada je zasnovala radni odnos u Kliničkom centru Novi Sad novac bio preko potreban zbog bolesti deteta koje je moralo da se leči, zbog čega je nastavila da prima i naknadu zarade od tužioca, iz kog razloga nije razmišljala o tome da prekine radni odnos kod tužioca. Tužilac je formirao komisiju radi utvrđivanja visine nastale štete koju mu je tužena prouzrokovala, usled neprijavljivanja zasnivanja radnog odnosa kod drugog poslodavca, iz kog razloga je i dalje bila tretirana kao zaposleno lice kod tužioca i vršena joj isplata naknade zarade (uključujući i uplaćene doprinose). Dopisom od 04.08.2010. godine, tužilac je pozvao tuženu da mirnim putem izmiri nastalu štetu, što tužena nije učinila. U utuženom periodu od januara 2000. godine zaključno sa majem 2010. godine tuženoj je u statusu radno neangažovanog lica od strane tužioca vršena isplata naknade zarade (do 2003. godine na ruke tužene ili njenih srodnika, a nakon toga preko tekućeg računa tužene), čija visina nije bila sporna tokom postupka (visina opredeljena u mesečnim iznosima u tužbenom zahtevu). U radnoj knjižici tužene kao datum prestanka radnog odnosa kod tužioca upisan je 03.06.2010. godine, a kao datum zasnivanja radnog odnosa u Kliničkom centru Novi Sad upisan je 10.12.1999. godine. Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 24.11.2010. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, ukinuo prvostepenu presudu (stav prvi izreke) i odlučio o tužbenom zahtevu tako što ga je delimično usvojio obavezujući tuženu da tužiocu na ime naknade štete za period od novembra 2005. godine zaključno sa majem 2010. godine isplati ukupan iznos od 1.839.962,45 dinara (za koji je našao da potraživanje tužioca nije zastarelo), sa zakonskom zateznom kamatom od 24.11.2010. godine kao dana podnošenja tužbe do isplate (stav drugi izreke) u smislu člana 163. stavovi 1., 5. i 6. Zakona o radu u vezi člana 277. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), a u preostalom delu je odbio tužbeni zahtev (stavovi treći i četvrti izreke). Obaveza tužene da tužiocu naknadi štetu proizlazi iz utvrđene činjenice da je u utuženom periodu od januara 2000. godine zaključno sa majem 2010. godine primila naknadu zarade od tužioca kao lice koje je imalo status radno neangažovanog radnika kod tužioca, a istovremeno u tom periodu zasnovala je radni odnos kod drugog poslodavca (na određeno vreme od 10.12.1999. godine do 19.07.2004. godine,sa prekidima, a zatim na neodređeno vreme od 19.04.2005. godine), o čemu tužioca kao svog poslodavca nije obavestila, nije zahtevala prestanak radnog odnosa kod tužioca, niti eventualno zaključenje sporazuma o prestanku radnog odnosa, jer joj je, kako je sama navela u izjavi poslodavcu, zbog teških prilike u kojima je u to vreme bila, odgovaralo da prima zaradu u Kliničkom centru Novi Sad i naknadu zarade od tužioca, što ukazuje da je štetu prouzrokovala tužiocu namerno. Ocenjujući istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, našao je da je delimično osnovan, pozivajući se na član 376. ZOO. Ovo stoga što je šteta koju je tužena pričinila tužiocu nastajala sa svakom mesečnom isplatom naknade zarade za prethodni mesec počev od isplate za januar 2000. godine zaključno sa majem 2010. godine, pa kako je tužilac tužbu u ovom postupku podneo 24.11.2010. godine zaključio je da nisu zastarela potraživanja tužioca za period od novembra 2005. godine zaključno sa majem 2010. godine u ukupnom iznosu od 1.839.962,45 dinara, dok su za period od januara 2000. godine zaključno sa oktobrom 2005. godine zastarela sva potraživanja tužioca dospela pre 24.11.2005. godine. Drugostepeni sud je ocenio kao neosnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca imajući u vidu da je upravo od strane tužioca kao osnivača Zavoda za medicinu rada u Obiliću izrečen prestanak radnog odnosa tuženoj, na koje rešenje se tužena nije žalila.

Na pravilno utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odlučio kao u izreci pobijane presude, dajući za svoju odluku valjane razloge.

Prema članu 163. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS" br. 24/05 od 15. 03. 2005, 61/05 i 54/09), zaposleni je odgovoran za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu, u skladu sa zakonom (stav 1.). Postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se naknađuje – utvrđuje poslodavac, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (stav 5.). Ako se naknada štete ne ostvari u skladu sa odredbom stava 5., o naknadi štete odlučuje nadležni sud (stav 6.).

U konkretnom slučaju, nesumnjivo je utvrđeno da je tužena u utuženom periodu od januara 2001. godine zaključno sa majem 2010. godine prouzrokovala štetu tužiocu kod kojeg je nakon juna 1999. godine ostvarivala prava iz radnog odnosa (kada su na tužioca prešla sva prava i obaveze Zavoda za medicinu rada u Obiliću kao njegovog osnivača, kod kojeg je tužena do tada radila na poslovima ...) kao lice koje ima status radno neangažovanog lica, primajući od njega naknadu zarade sve do donošenja rešenja tužioca od 25.05.2010. godine o prestanku radnog odnosa odnosno davanja otkaza, iako je istovremeno bila i u radnom odnosu u Kliničkom centru „Novi Sad“ od 10.12.1999. godine, o čemu nije na relevantan način obavestila tužioca kao poslodavca (što je i bio otkazni razlog) a u visini utvrđenoj rešenjem tužioca o utvrđivanju visine štete. Tužena nije prigovorila ni rešenju o otkazu ugovora o radu, niti na rešenje o utvrđivanju visine štete, a štetu nije nadoknadila po pozivu tužioca da je nadoknadi. Zbog toga tužena, i po oceni Vrhovnog suda, ima obavezu da tužiocu naknadi pričinjenu štetu za period za koji potraživanje tužioca nije zastarelo (period od novembra 2005. godine – maja 2010. godine), za koji period je prigovor zastarelosti pravilno ocenjen kao neosnovan, u ukupnom iznosu od 1.839.962,45 dinara, koji predstavlja zbir traženih pojedinačnih mesečnih iznosa za navedeni period, sa zakonskom zateznom kamatom od utuženja do isplate.

Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je svoje uverenje o tome da je tužena štetu prouzrokovala namerno zasnovao na pismenoj izjavi tužene koju je ona dala nakon donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu u kojoj nije sporila da nije obavestila poslodavca o tome da je zasnovala radni odnos u Kliničkom centru Novi Sad, pravdajući se time da joj je u to vreme trebao novac. Pri tome, nije bilo dokaza da je o tome pisanim putem obavestila tužioca. Navodi revizije koji se odnose na to da su pojedina lica kod tužioca imala saznanje o tome da je ona zasnovala radni odnos kod drugog poslodavca (na koju okolnost je predložila saslušanje svedoka), a koji dokaz nije izveden pred drugostepenim sudom, nije od uticaja jer se time osporava pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja što ne može biti revizijski razlog, na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu izloženog i člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković