.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 9529/2023
18.05.2023. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević, Radoslave Mađarov, Vesne Stanković i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Rastko Popović advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Visoki savet sudstva – Privredni sud u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade imovinske štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gžrr 327/22 od 29.12.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 18.05.2023. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gžrr 327/22 od 29.12.2022. godine.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gžrr 327/22 od 29.12.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gžrr 327/22 od 29.12.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr1 404/21 od 26.05.2022. godine u drugom i četvrtom stavu izreke kojima je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku isplati tužiocu iznos od 408.260,96 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.06.2021. godine do isplate i da mu nadoknadi troškove postupka u iznosu od 45.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavila reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).
Tužilac je podnetom tužbom tražio naknadu materijalne štete u visini novčanog potraživanja iz radnog odnosa sa stečajnim dužnikom „Minel – elektromontaža“ AD Beograd, utvrđenog u postupku stečaja označenog privrednog društva, nastale povredom prava na suđenje u razumnom roku utvrđenog pravnosnažnim rešenjem stečajnog suda R4 St 314/20 od 11.05.2020. godine. Postupak stečaja otvoren je rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 274/12 od 08.06.2012. godine i u tom postupku tužiocu je, zaključkom St 274/12 od 20.11.2012. godine, priznato novčano potraživanje u visini neisplaćenih zarada za period od septembra 2009. godine do decembra 2011. godine, uvećanog za zateznu kamatu obračunatu proporcionalnom metodom do dana otvaranja stečaja. Stečajni dužnik je kao društveno preduzeće prodat u postupku privatizacije – ugovorom od 22.11.2007. godine, koji je raskinut pre otvaranja stečaja (odluka o raskidu ugovora doneta je u januaru 2011. godine).
Odredbom člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Prema trećem stavu te odredbe, odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.
U praksi Evropskog suda za ljudska prava – predmetima u odnosu na Srbiju, izražen je stav da za neisplaćena potraživanja zaposlenih prema društvenim preduzećima i preduzećima sa pretežnim državnim kapitalom kao subjektima pod kontrolom države, dosuđena pravnosnažnim sudskim odlukama koja su u izvršnom postupku ostala nenaplaćena duži vremenski period, odgovara Republika Srbija iz sopstvenih sredstava (R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije, broj 2269/06; Crnišanin i drugi protiv Srbije, broj 35835/05 i druge). U praksi istog suda, država je neposredno odgovorna za dugove preduzeća pod državnom upravom, čak i kada je preduzeće radilo kao privatno lice kada je neizvršena sudska odluka postala pravnosnažna, ako je privatizacija u pitanju kasnije poništena (Marinković protiv Srbije, broj 5353/11).
U konkretnom slučaju, tužiocu je priznato novčano potraživanje iz radnog odnosa sa stečajnim dužnikom, u odnosu na kojeg je pre otvaranja stečaja poništen ugovor o njegovoj privatizaciji kao društvenog preduzeća. Zbog toga tužena odgovara za novčano potraživanje tužioca nenaplaćeno u stečajnom postupku, iako je ono nastalo dok je stečajni dužnik poslovao kao privatizovano preduzeće, s obzirom da je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. U priznato novčano potraživanje, dosuđeno tužiocu u ovom sporu kao naknada imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, uračunata je i zatezna kamata obračunata primenom proporcionalne metode na iznos glavnog duga do dana otvaranja stečaja.
Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj reviziji tužene nije potrebno odlučivati radi ujednačavanja sudske prakse niti radi novog tumačenja prava. Pošto u ovom sporu nema ni pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, to je primenom člana 404. ZPP odlučeno kao u prvom stavu izreke.
Revizija tužene nije dozvoljena ni na osnovu člana 403. stav 3. ZPP. Prema toj odredbi, o dozvoljenosti revizije odlučuje se prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela. Vrednost predmeta ovog spora u pobijanom delu iznosi 408.260,96 dinara i očigledno je niža od dinarske protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe koja je po navedenoj odredbi merodavna za dozvoljenost revizije.
Zbog toga je, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.
Predsednik veća – sudija
Branislav Bosiljković,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
